Imao sam osam, devet godina kada sam počeo da gutam knjige! Čitao sam Idiota, Braću Karamazove, Madam Bovari, Kiše dolaze, Čiča Gorio, Jadnici... Kasnije kada sam odrastao morao sam ponovo da ih čitam i da razumem o čemu se u njima radi. Do dana današnjeg nisam prestao da čitam i otkrivam nove pisce iz svih krajeva sveta. Iako imam ogromnu biblioteku, učlanio sam se u gradsku biblioteku i redovan sam u uzimanju knjiga. Mnogo toga sam naučio i saznao iz knjiga koje sam pročitao, nikada mi nije dosta! Zanimljivo je da sam u nekim knjigama nalazio sopstvene stavove i mišljenja

                  život je zanat koji treba marljivo učiti (Мon. Honoré de Balzac)
- само плачи, мање ћеш пишкити , тешила ме моја Mаајка научена умећем живљена,када сам одераних колена од сокачких игара, а очију пуних суза, јер се болне повреде колена хладиле па пекле кад би се предвече враћао кући, а пре тога по целе дане зујио са исписницима по Селу ,те обалом Дунава вурасмо камење око пецаљки пецароша да им рибу растеривамо....

1999. godine NATO je bombardovao rezim Slobodana Milosevica. Igrom slucaja (ili mozda ne?) taj rezim je obitavao kao integralni (iako sustinski kancerogeni) deo drzave Srbije i generalno srpskog drustva i javnosti. Nakon tuceta (nije Semir) godina u kojima su bombe iz beogradskih salona odleprsavale u sve delove bivse nam domovine, doslo se do zida za koji je Milosevicev rezim procenio da je najbolji da o njega konacno rascopa narodnu glavu...

To, da se razumemo, nije bila uopste naivna situacija. Ne samo zbog toga sto su ljudi sad ginuli i po Srbiji, nego sto je trebalo postaviti pitanje

                               Или како смањити притисак на пензиони фонд

          Задовољство ми је што могу да уступим своје блогодвориште својој драгој блогоколегиници IQIQIQ.

          Мислим да сам потонула већ неко време. Негативне вести нас засипају са свих медија, интернет портала, вебкаста и свих осталих модерних средстава комуникација. Некима од њих се придаје велики значај, неке се провуку онако лако, две раднице умрле у фабрици. Милисекундима проради нека емпатија у мени, протест, бунт, требало би нешто учинити. Захваљујем се мојој домаћици што ми је омогућила да мој милисекунд муке објавим. Скоро да сам размишљала чему. Сетила сам се оног лика недавно на протестима прошле године „ово је за тебе ћале". Није ово за мог оца, ово је да неко ако прогугла чује овиме да није сам, јер сам и ја касније сазнала да се ово зло није десило само мени и мом оцу него је стандард у овој несрећној држави где су приоритети одавно помешани.