Moja baba Kaja je imala dve reči, kojima je dočaravala da je nešto gadno da gadnije biti ne može. Prva je bila pogan, kratkog, sasečenog glasa o, a druga je bila Turčin. U prvu su spadale sve boleštine, protiv kojih je baba Kaja tukla neumornu bitku bajalicama, melemima i gašenjem ugljevlja, elementarne katastrofe, većina insekata i svi gmizavci. U istom rangu bivala je i druga reč, Turčin, koja je obuhvatala sve Turke i to onako kako ih je baba Kaja zamišljala, kao i sve ono ili one koji su toj njenoj predstavi odgovarali. To što navedena baba  za svog dugog veka nije srela ni jednog Turčina, to nema veze. Baba Kaja je dogmatično radila na očuvanju kolektivnog sećanja, kačeći reč Turčin i tursko, na sve što valjalo nije.

.. a i šta ću ja na Kosovu?

 Evo šta želim da kažem:

Tema jeste malo zastarela, svi su već odavno rekli šta su imali da kažu, ali kako sam ja tek juče videla ono u "Nedeljom u dva" osetila sam neodoljivu želju da kažem šta je bez veze u svemu tome. Bez veze je sve, da se razumemo (iako taj Stanković ume da bude i super)  - ali evo šta je najviše bez veze:

Najviše je bez veze doći, kao novinar, kod tog tamo čoveka, sedeti u onom lepom (dobro, znam da ima koga nervira - ali da je lep - lep je) enterijeru i imati ne znam ni ja koliko sati  za priču

I bi noć. I svanu dan.

Drugi na Odeljenju intenzivne nege.

"Je li, kad nam donose decu?", pitam ženu koja leži do mene, takođe porodilju koja se oporavlja od carskog reza.

"Nikad."

"Ha, ha. Dobra ti je ta. Ajde, ne zezaj, stvarno, u koliko sati donose decu?"

"Ma, ne zezam, ženo, ne donose decu uopšte. Bebama je zabranjen pristup na intenzivnu negu."

Gledam je pomno, sve očekujući da uočim osmeh u uglu usana. Čekam da mi kaže da se šalila. Ona, međutim, ostaje mrtva ozbiljna. Prčka nešto po svojoj torbici i kaže:

Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.

Budimo ljudi iako smo Srbi.

Čovek je biće koje može Boga

   Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата.
     Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала.

Dragi moji, drage moje, imam jednu lepu i jednu ružnu vest. Lepa vest je da mi je umrla tetka iz Evropske unije, a ružna da mi je ostavila simboličnih 100 miliona evra. Hm, greška. Loša vest je da mi je umrla tetka iz Evropske unije, a lepa da mi je ostavila simboličnih 100 miliona evra.

Kao što znate, pare ljude kvare, a ja nikako ne želim da budem kao Mišković, Beko i ostala gospoda. Ja želim da budem siromašan i pošten kao naši političari, zato sam odlučio da spiskam te milione.

Kako?

Ovako:

Poštovani, imam čast, zadovoljstvo i tremu da vam predstavim Goričinu i moju, sveže izašlu, vruću iz štamparije, knjigu »Priči nikad kraja«. Beba-knjiga ima samo jedan dan i o njenom pojavljivanju me izvestila, sikćući mi u uvo, suautorka, Moja najbolja drugarica. Daklem, Moja najbolja drugarica i ja smo roditeljice knjige-prvenca, pogledaj levo. Kao što možete primetiti knjigu je izdala naša matična kuća, Samizdat B92, tako da je sve komplet. Ovim povodom, želim da vam napišem sledeće:

Najpre, ne bih htela da ovo zvuči patetično, jer ako nešto ne podnosim to je patetika. Ne volim cviljenje, prenemaganje, slinjenje i glumatanje u poznim godinama, od strane navodno nikad odrasle dece, ni zahvaljivanja koje prati pogled, koji za razliku od reči ne laže i stavlja na test moj IQ.

Ovo je priča iz svakodnevnog života. Ovo je priča o jednoj ženi iz komšiluka koja vodi sasvim običan život. žena koja živi sama s svojom punoletnom ćerkom koja nema dovoljno energije i sreće da nađe posao. Ovo je priča koja opisuje jednu ljudsku sudbinu ali i daje skicu našeg društva. Ova priča, na žalost nije izmišljena.

Dugo sam razmisljala da li da napisem ovaj tekst, ali prosto moram da iznesem ono zbog cega sam besna vec danima. I moram da kazem da mi se toliko toga vrzma po glavi da verovatno od zbrke misli necu sve odmah ni napisati, ali cu se dopunjavati u komentarima.

Ne sporim govornicko umece Nika Vujicica, ali sam toliko besna zbog cinjenice da iza njega stoji sektaska masinerija koja koristi njegov hendikep i ogromne kolicine licemerja naseg naroda. Digla se ogromna medijska pompa oko njegovog dolaska, podrzavaju ga sportisti, navijaci, nacionalisti, ovi i oni... Svi se raznezili ko mlada pred udaju.

Od danas u podne naša porodica ima jednog člana manje.

2009 godina, a u Srbiji besni neka varijanta kapitalizma jebem li ga koja. Da l' je agresivni ili nasilni ne znam. Znam samo da kako se promeni situacija i ode prvi covek zvani alfa za cas oduvaju i njegove najblize saradnike. Specificno je da kad odu stari alfa, beta i gama i dodju novi alfa beta i gama jedino DELTA ostaje ista. Delta je pobednik vremena i zajednicki imenitelj proslih i buducih vremena. Otporna je kao dzinovska bubasvaba. Jedina stvar koje mogu da se setim da je starija od delte je nase vaspitanje. Ono jos uvek pociva na duhu kolektivizma, neisticanja, poslusnosti i jalove discipline.

Kako vaspitavati dete a ne gusiti mu inicijativu? Kad sam bio mali moji roditelji su bili veoma fleksibilni i napredni dozvoljavajuci mi da skoro sam donosim odluke. I ja bre nekako nisam mnogo pravio probleme. Pratim paralelnu pricu 30 godina kasnije.

Tokom poslednjeg krvoprolića u Gazi sam bio u Srbiji. Usled nemanja smislene internet konekcije nisam se osećao dovoljno informisanim (TV? Novine? Are you kidding?) da bih pisao o tome tada, niti sam mogao da se uključim (opet smisleno) u diskusije na blogu. Ono što je bolo oči je da niko u medijima nije "pokupio" sličnost situacije pre napada na Gazu sa situacijom koja je prethodila izraelskoj invaziji na Liban 1982. No, da bi se to primetilo mora se: 1) znati novija istorija Bliskog istoka i 2) biti imun na histeriju koja ljudima privremeno blokira moždanu sivu masu pri pomenu terorizma i/ili u ovom slučaju Hamasa. Ta vrsta ljudi je tada sedamdesetih i osamdesetih, pretpostavljam, doživljavala epileptične napade na pomen Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Doduše ne u nas, tada smo je (kao država) nekritički podržavali. Govorim o vrsti ljudi - binaroidima. Istorija učiteljica života? My ass...

Naravno, nisam u pravu kad kažem niko. Primetili su retki intelektualci i još ređi novinari, koji imaju pristupa mejnstrim medijima koliko prase džamiji ili sinagogi for that matter. Jedan od prvih je Norman Finkelstin (Finkelstein, dakle, moglo bi i Finkelštajn), čiji sam članak, star nešto manje od mesec dana, preveo.

Promocija knjige "Samo da ti kažem" će biti danas, 29.oktobra od 16,00 do 19,00 na štandu Booking-a, koji se nalazi na samom ulazu u Halu 1, na početku "glavne ulice" sa desne strane. Dragi poštovaoci pisca i blogerke Jelice Greganović, da ne lutate, tamo ćete moći da nađete Jelicu! (edit: urednica Bloga) 

petak je veče. I malo ljudi je na blogu, sem ako i drugde nisu popustile nebeske gumice kao ovde. Curi zaredom drugi dan japanska kazna, ledena, oštra, napredna – već novembarska kiša. Ista izuzetno doprinosi mom raspoloženju, koje se ovih dana razvija modelom probuđenog vulkana. Shodno tome se sve nešto suzdržavam od konačnog izbacivanja lave i hodam po kući kao glađu iznervirana mačka, a u stvari me vata trema i strava, kalendar bledi od mojih prečestih pogleda, dok osoba koja me duži, u ime mog izdavača, čita već 87.957 mail od mene i sigurno pokušava da ubedi šefa da ga pusti na oporavak u neku banju za persone sa skraćenim živcima, dupli aranžman.