Nisu odustali od prvo pomoći, a sada regresa za godišnji odmor za zaposlene na budžetu. Sitnica, 20 miliona evra.

Nepotrebni pokrajinski administratori osnivaju banku u Hrvatskoj. Našim parama. Prvo "kupili" Metals banku, sad ovo. Hoće da investiraju kažu.

Grad Beograd će da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Država gradi topionicu našim parama. Država kao dokazani i pokazani privrednik i političke partije i njihovi kadrovi kao dokazani menadžeri.

Subvencionisaćemo izgleda i brodogradnju. Za ime boga. Izgubili smo skoro 200.000 radnih mesta u poslednje dve godine. Prekinite da arčite pare. Molim vas.

Fuck you (Fuck you)  
Fuck you very, very much  
Cause we hate what you do  
And we hate your whole crew  
So please don't stay in touch

(Lily Allen, Fuck You) 

Malo je odluka koje donosim teško. Još je manje tekstova koje teško pišem. Oni su najčešće tu, neka količina nabacanih misli i ideja. Međutim, ovog puta pišem nešto što dolazi iz ličnog iskustva, iz nečega što bi jeftina poetika imenovala kao „dubina duše“. Imam potrebu da budem ogoljen.

Pre nego napišem ono što smatram važnim da podelim sa čitaocima, želim da navedem važnu motivaciju za bavljenje gej aktivizmom. Ako sam u prethodnim tekstovima istu pominjao, ne zamerite, suviše mi je važna da bih se ustručavo ponavljanja.

Gost autor: Boban Skerlić

Nekoliko je argumenata protiv predloga da Skupština Srbije izglasa Rezoluciju o zločinu u Srebrenici. Namerno pišem ‘zločinu‘, jer je to termin oko koga se saglasio i bivši osnivač Sigurne kuće za Ratka Mladića, a na to su izgleda spremni da pristanu i poslanici pod kontrolom Mitropolije crnogorsko-primorske, ruskog ambasadora i komesara iz Drenove. Oko tog termina je izgleda postignut konsenzus, pa da se na njemu zadržimo.

Ako bi želeo da istražuje Afriku, španski moreplovac iz 15. veka bi se prvo otisnuo pravo ka zapadu. Posle nekog kraćeg vremena takve plovidbe, on bi odredio tačnu visinu zvezde Severnjače (Polaris) iznad horizonta na tom mestu, koristeći astrolab, a onda bi okrenuo brod i zaplovio na jug, držeći taj pravac sve dok ne bi video, sa leve strane broda, zapadnu obalu Afrike. Ploveći dalje ka jugu duž te obale, Severnjača bi mu se ukazivala

Nije to od žalosti, niti zato što ne shvatam da je Beba mamina, srce moje, poraslo i otisnulo se na pučinu života, dok lelujaju plastične palme i zlaćani sunčevi zraci dovršavaju kič-razglednicu budućnosti. To je od luka, crnog. Od njega cmizdrim kad me niko ne vidi. Srce mi se skupilo na kliker i tutnji vibracijama komšijske burgije u pola četiri popodne. Ne bi meni inače popuštale gumice na ventilu, da nije luka. Jak, veštački, francuski lukac. Bez njega sarme nema. A, bez sarme u plastičnoj kutiji nema studenta.

Pre desetak godina našeg Dedu je udarila kap. Kada se, nakon toga, vratio iz bolnice, izgledao je kao biljka dugo nezalivana, pa iznenada obilno polivena vodom sve do viška u tacni podmetaču sa braon prstenom kamenca. Trudio se da se ispravi što više može i da priča više no ikada do tada, kao da se tim vodopadom reči, koje je kap učinila slabo razumljivim, grčevito držao života. Svaka od njih je bila dragocena kap vode, koja će napojiti korenčiće vijuga i njima se, uprkos pokušaju seče, obmotati oko nadzemnog, jedinog života za koji smo sigurni da ga imamo. I iako su mu pokreti bili nesigurni i izgubljeni u prostoru, njegov napadnuti mozak je iz sakrivenih dubina vadio detalje, do mrva sićušne, kojima se trudio da da težu životu ljudske jedinke, koju upravo ta sećanja čine neponovljivom, jedinstvenom beleškom vrednom daljeg postojanja.

Agencija za zaštitu dece je u kolevci demokratije oduzela decu Verici i Vuku Nastiću. Zato što je neko u kompjuterskom servisu brljao po njihovim privatnim porodičnim fotografijama. I na njima našao snimke gole dece koja se kupaju u kadi. To su prijavili policiji, otac Nastić je otpušten s posla i zajedno sa majkom dece koja se nisu kupala obučena u kadi, uhapšen. Deca su im oduzeta i data starateljskoj porodici. Jer su pomenute fotografije protumačene kao pornografija, seksualno zlostavljanje dece i nepropisna briga o deci. Vuk i Verica Nastić već pola godine pokušavaju da se izbore da im se deca vrate.

Ako je posedovanje fotografija gole dece, u privatnom albumu, u državi koja širi ljudska prava milom ili još češće silom, zločin, onda sam i ja, ali bojim se i većina stanovništva u našim krajevima zrela za doživotni 'aps ili i prinudni rad i u narednom životu. Uz ne samo oduzimanje dece, nego i neku preventivnu zabranu razmnožavanja uopšte.

Danas nekim poslom u Prijepolju.

Iz Novog Pazara se onuda stize preko Pestera koji sam video prvi put u zivotu. Razumeo sam potpuno pretnje jednog mog komsije koji je cesto vikao da ce sve ostaviti i otici da cuva ovce na Pesteru gde niko nece znati gde je...

Uz put politicke parole i brojevi lista, nazvrljane rukopisom podjednako smesnim kao i beslovesne politike koje ih predlazu. Sve Suljo, pa Rasim i kompanija. U blizini Prijepolja pocinju i prvi Seseljevi grafiti. Cini se da sem dnevne politike, u tim krajevima niceg drugog nema.

Dnevne politike po grafitima, poneka

Savest je zaje**** stvar.

U onom najsladjem trenutku u zivotu bas kad pomislite da ste najzad pronasli nacin da udavite svoju savest ona se nezno i polako spusti na vasu visinu, jer ste vi tad najcesce na kolenima, dva puta pukne prstima i zaslepi vas svojim osmehom.

Danas je divan dan, vruce je, mrzim autobuse kojim moram da se vozam jer sam skucao kola, iritiraju me ljudi oko mene, ali ako izuzmemo sve to i jos mnogo toga, dan je divan.

Prošla je ponoć. Kroz oblake se gura pun Mesec, sjajniji od tepsije, nabubreo grđe od prezrele dinje. Vampiri peru zube. Iz dečije sobe se čuje krik koji Ikara Varvarina dovodi u stanje nervne neuravnoteženosti iskazane urlikanjem primerenim psu bar nekoliko puta većem i opasnijem. U polumrak hodnika, tutumraka idealnog za rane renesansne slikare, ispada Mali Sin i, jedva artikulisanim krikom, mi saopštava:

-       - MaaaaaaaMaaa! Pukla mi raaaaaaaannnaaa!

-        Crno dete, je l te boli?..

-        Boooliii! MaMMMaaa!

-        Polako, stani...pokaži mami...

Večeras sam gledao Utisak nedelje. Jedan od gostiju je bio i g. Teofil Pančić. Taj naočiti gospodin je ponovo, u svom stilu, osuo paljbu po forumima i blogovima. Ovoga puta ne samo po onima koji skriveni iza nika pišu, nego i po medijskim kućama koje to omogućavaju. Kućno vaspitanje mi ne dozvoljava da ponovim sve ono što je g. Teofil rekao. Ilustracije radi, biće dovoljno samo da navedem da je tu vrstu pisanja nazvao verbalnim prolivom.

Gost autor: Kengurica 556

Porodila sam se 9.6.2009. u Pančevu. Znači, sećanja su vrlo sveža.:-) Odmah na početku mogu da vam kažem da nije horor priča u pitanju, naprotiv.

Dok sam bila trudna išla sam nekoliko puta u obilazak porodilišta i već tada sam stekla utisak dobre organizovanosti i ljubaznosti osoblja. Iskreno, mislila sam da je sve to

Taman me silne žene, koje su mi pisale u vašu odbranu još od kada smo se onomad po blogu dopisivali, ubediše da ste jedan častan, pošten, dobronameran i dobroćudan čovek, a uz to i veliki stručnjak, a onda se desi - ovo:

Magazin "Story"

Jelena Karleuša: Moja mala boginja pobede

"Prvi