„Neđe ukraj onog velikog rata mene đavo nanese da otidnem u Sredojevu vodenicu, dolje u rijeku. I prije sam ti ja tamo žito na meljavu vukla, a i nešto sam mislila, kad cijeli rat predurasmo da nam dlaka s glave ne zafali, neću je, valjda, sad za vreću raži  izgubiti! Grozdana se oprema da pođe sa mnom, veli: „Sigurnije smo zajedno“, a ja je ustavljam, što da se muči kad nema do tamo ni  po’ sata hoda, očas ću da se vrnem.  E, grdna majke, da sam znala što me čeka, ne bi ni polazila.

 Uprtim ti ja vreću raži, pa okrenem stazicam kroz

Velizar ćelavi od muke. Od desnog uveta do temena proteže se ogolela koža, a one, tek izbile tanušne vlati nesvesno čupka čim razgovor o Marini sklizne na druge teme. Sluša krajičkom svesti, vrebajući trenutak kad će se ubaciti nekim sitnim sećanjem na nju i niko nema srca da ga prekine dok zagrcnuto priča. Na čas utihne, kao da osluškuje, a pogled mu se izgubi i nervozno čupkanje pojača.
Velizar je Marinu voleo dugo i mnogo i čekao je, kao u priči, da i ona njega zavoli. Predugo je čekao, toliko da su svi digli ruke od njega. Uglavnom se opijao, sedeći negde po strani društva i prostora u kojem je ona dominirala. Marina je bila centar i zamajac kruga u kojem su se, kao u kovitlacu, smenjivali likovi i događaji, u kojem se odvijao čitav varoški život.

Volim kuće. Odrasla sam u jednoj švapskoj, na lakat. Tri sobe do ulice, veliki hodnik, još jedna kobojagi dnevna, mali hodnik za kuhinju i lom nekih pomoćnih prostorija. Kažem kobojagi, jer se u njoj sedi samo leti, kad dođu neki baš otmeni gosti. Uglavnom se okupljamo u kuhinji i vrebamo mesto na kauču. Zimi nema ništa slađe nego tu zadremati, dok smederevac pucketa i nešto se krčka. Ma, bre, ne smeta mi ni čangrljanje sudova, ni lupanje vratima, ni smeh, ni TV. Samo me nervira kad neko šapuće, jer se naprežem da čujem.

Iz kuće se preko terase izlazi u dugačko dvorište,

Rano te ’38. godine jesen razvuče magle po Ožlju, a šljive rodile, čini se da je modrina u krošnjama zasela. Po vasceli dan Jelena u šljiviku, dugačkom motkom po granama udara, pa na kolenima opale plodove skuplja. Prebira zdrave šljive da ih na konac naniže i više ognjišta okači da se suše, a one prezrele u veliku kacu slaže, pa će rakiju po Mitrovdanu peći, kad džibra dobro prevri i nikakvog posla po poljima ne bude. A prebira i po sećanju onaj saborski dan, stalno se pitajući kakva joj svraka pamet popi kad je pomislila da se pred onolikim svetom s Obrenom

Otkad se Jelena razbolela, sav se Milankov život u čekanje pretvorio. Čeka da svane, čeka da mu se smena završi, čeka šinobus da krene u grad, čeka doktora da mu tračak nade u njeno ozdravljenje da, čeka, čeka...

Još prvi petli nisu jutro oglasili, a Jelena iz postelje kliznu, pa kad joj pod nogama daske zaškripaše, baci brz pogled prema Milanku, da ga ne probudi pre vremena. On se samo malo promeškolji i lepše namesti u šuškavoj slamarici, a Jelena poveza maramu da joj kosa ne smeta i suknom se opasa, pa stade da džara žaračem po pepelu, tražeći žišku da vatru raspali. Čim zaiskri prva varnica, baci na nju šaku slame i suvih grančica,  pa bosa otrča do drvljanika da još potpale donese. Tabani joj uroniše u rosu avgustovske zore, i laka jeza joj se uz noge do temena

Ona mu se naslonila na grudi, puštajući ga da je provede kroz saborište. Nit’ što vidi, nit’ čuje, stisla oči i samo misli kako je ovo ružan san. „Nek’ nestanu! Nek’ svi nestanu! Neću, neću da ih gledam!“ Razmiče se svet pred njima, pa kako Milanko i Jelena prominu, sašaptavaju se i podgurkuju:  „Što bi ono? Odjuri Obren niza stranu k’o da ga furije gone!“

Kako zamakoše u šumarak, Jelena ga odgurnu i kleknu na meku paprat. Tek  joj tu, sklonjenoj od očiju radoznalaca, dođe da kuka iz glasa.  Drhti i jeca, a Milanko nemoćno kraj nje stoji.

Nazvala ja mamu pre neko veče i tako, zapitkujem je koješta o prošlim vremenima i ljudima, a nju ta moja pitanja, uglavnom, nerviraju. Kaže: "Šta će ti to? Nećeš, valjda, o tome da pišeš?" Lažem je da neću, nego eto da nam razgovor što duže traje. I padne mi na pamet da je pitam kako su se pomirili ćale i Vito. Prve komšije, bre, živeli k'o jedna kuća, a zavadili se, samo krv što nije legla!

Sećam se kad su se posvađali da je bilo grozno i da smo ih jedva razdvojili da se ne poubijaju. Sećam se i razloga, Vitova snaja dobila neko ljubavno pismo, a on osumnjičio

„ E Obrene, muko moja, što dočekasmo i ja i ti? Da svijet s nama usta ispira. Da nam se smiju i od nas glavu okreću? A sve se protivu nas urotilo,  k’o da smo se kamenjem na Boga bacali.

Kad nam se babo vrnu ranjen iz onog rata s Bugarima, mi se u prvi ma’ poradovasmo, samo kad živu glavu izvuče. A  njemu rane nikako da zamire, džaba i ljekarije i melemi. Jedno vreme i bože pomozi, bar je porad sebe mogo ispred kuće izić. Pošljen ni to, no ga sve Vinka i ja između sebe izvodile, pa me živi sram iz’ede i sve glavu na drugu stranu okrećem. 

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.

I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko