„Ama nijesam ja njoj zlo pomislila, kol’ko bi sebi, no me opanjkaše dušmani, dušmanske im kosti zemlja ispovrnula. Vele da ja to od zlobe učinje' , da bratu napakostim što me ušjedelicom načinje.  A što ću im ja? Malo li mi je moje muke, no i njima da se ispovedam? A sad ti velim, ne bi ja pljunula Obrenov 'leb što iz'edoh, pre bi jezik sebi iščupala.

Mene Jelena na sto muka stavi kad se s onim spanđa. Znala sam k'o što te gledam da je Obren ni mrtvu za tog ne bi dao, a ona uskopistila il' taj il' nijedan. A mene samo na pameti da ne prođe

I tako prolaze godine, al’ njega ne popušta, samo mu se ona tuga preobratila u neki baksuzluk. Iznervira se za svaku glupost, treska se po kući, psuje, ništa mu ne valja -  ni ja, ni deca, ni varoš. Ne znam šta nisam probala da ga nekako vratim u ono stanje od pre, ništa nije pomoglo. Moli, kumi, preklinji, plači, svađaj se – ništa. Kaže, kome se ne sviđam ovakav, može da ide. Gde, bre, da idem? Nisam otišla kad si me prevario, kako sad da odem? I gde? I gde deca da odu?

A što mi je njih dvojicu bilo žao, i sad me duša boli kad se setim kako su ga se plašili! Ako

I počnemo mi da pravimo prvu kuću. Mića stalno s majstorima il’ na putu il’ na poslu, dođe umoran i strovali se u krevet. Viđamo se u prolazu, ne stižemo ni da se posvađamo ljudski. U selo retko idemo zajedno, on svaki trenutak grabi da nešto uradi, a ja kad dođem k’o prst u oko svekrvi da sam gurnula. Mnogo joj teško pala ta naša kuća. Znaš kako, Mića bio jedinac, gledala u njega k’o u ikonu i sve se nadala da će joj se vratiti u selo. Nije joj bilo svejedno kad je odlučio da ode u varoš i stalno mu prigovarala što je zapustio imanje, a na mene posebno bila kivna.

Mića i momci sve stvari raspakovali, namestili kako su znali, da može kol'ko tol'ko da se živi, a ja ... Da nije bilo tableta za smirenje, sigurno bih završila u ludnici, a s njima sam ti bila k'o u nekom bunilu. Vučem se k'o prebijena, ne znam zašta sam pošla, ne razumem šta mi govore... Onda se zavučem u neku od onih neokrečenih soba i tako, gledam u zidove i ćutim. Mića psuje, Mirko ga smiruje, Bole hoće da se vrati u varoš, Mirko ga smiruje, ja plačem, Mirko me smiruje... Nikad nam to dete nije bilo tako privrženo, nego tad kad sam ja bila na ivici. Aj, mislim se, bar

Još sam ti se batrgala između tuge za gradom i brige kako da se uklopim u to selo, kad stiže Boletu poziv za vojsku. Mića se baš obradovao, kaže: „Taman da završimo ove radove oko kuće i da mu opremimo radionicu, pa kad odsluži da počne k’o čovek.“ Uhhhh, a meni ne pitaj kako je to palo. S jedne strane mi teško što mi dete ide od kuće, a s druge mi laknulo. Razmišljam da mu tačno treba da se malo presabere i vidi šta će i kako dalje. Ja sam se nekako i pomirila sa ovom situacijom, ali sam čvrsto zacrtala da ću njega podržati kako god da odluči, pa ako posle vojske

Poštovani čitaoci bloga, ova priča će biti zaključana za komentare. S razlogom. Sve moje priče su lični doživljaji ili doživljaji bliskih mi ljudi, s malo preterivanjai da bi bile zanimljivije.  Cilj im je da podele iskustvo, zabave ili zamisle čitaoce. Ne treba mi ni uputstvo za život, ni naknadna pamet. Eto, neka ih ovde, možda neko u njima prepozna i ponešto dobro.

One prve noći su me prebacili na krevet kao džak. Došla sestra, uključila infuziju, prekrila me nekim ogromnim plavim čaršafom i otišla. Ležim na leđima, pokušavam

Ne pitaj kako mi je bilo kad sam mu se vratila. Ćuti on, ćutim ja, ujutro zajedno na posao, popodne zajedno s posla, a u kući dva stranca. Pojede šta mu stavim na sto, uzme novine i zadrema na kauču, a ja ne znam kud ću od muke. Uveče ja odem u spavaću sobu, a on ostane na onom kauču, pa ga čujem kako se prevrće i uzdiše. Niti gde idemo, niti nam ko dolazi. Samo kad odemo u selo progovorimo po koju pred decom i tako potraja sigurno dva meseca.

Jedan dan svratim do prodavnice, a tamo ona njegova, nešto se rastorokala sa trgovkinjom. Nismo se srele od one noći i to mi bilo

Da mi je da se negde skrasim, jednog dana. Da mi je da pustim negde koren, bez žaljenja za nekim drugim mestom u kom sam živela, i pomislim – e, ovde je moj dom. Za ovim sam tragala celog života i znam da će mi deca tu naći sreću. I ostati. Pa i da umrem odmah posle te misli, ne bi mi bilo žao. Ni malo. Samo da osetim kako pripadam negde svom dušom. I da mi deca tu pripadaju.

Umorna sam od ovog lutanja i selidbi, od prilagođavanja, rastanaka i povremenih kratkotrajnih susreta sa dragim ljudima. Od grčevitog traženja prijatelja u poznanicima. Od želje da kažem – idem

E što mrzim kad moram da molim za neku uslugu, a još ako je to nešto vezano za doktore, baš se iznerviram.

Prvo, što je to jedini način (sem privatnih varijanti) da stigneš tamo gde treba pre opela ili bar dovoljno brzo da još uvek može neka terapija da pomogne. Drugo, što uvek moram da pitam prijatelje da li imaju neke prijatelje koji znaju nekog dr, pa sem što i njima izlažem do sitnih detalja sve zdravstvene probleme, obavezno je i gutanje gorke pilule zvane – šta si dosad čekala i zašto ne ideš privatno, što uvek prevedem kao – što si glupa, nesposobna i neodgovorna

Svrati me, onomad, jedna poznanica na kafu u svoj topli dom, onim pozivom što se nikako ne odbija. Šta ću, nemam ni jedan spreman odgovor, a neprijatno mi praznih ruku prvi put u kuću. Zvala me, doduše i ranije, ali više onako forme radi. Ovog puta me bukvalno uvukla, konačno joj je kuća sređena pa da vidim.

Stvarno, nemam reči. Moram vam priznati da sam malo neuredna, mislim, ako mi neko bane pre 11č može da sedne samo na neraspremljen krevet. I onu prašinu primetim tek kad ispratim pogled gosta, ali tu imam spreman odgovor – kuća pored puta, ceo dan ne ispuštam krpu