Veliki stari zidni sat je ćutao, jer ćuti već godinama, sve od kada je onom koji ga je redovno navijao jednoga dana prepuklo srce. Kaminski sat na polici se sve vreme vrpoljio. Okretao je nemušto svoje četiri zlatne kugle čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da mu je neprijatno i da ne zna šta bi sa sobom. Dežmekasti budilnik je stoga bio neoprostivo glasan obeležavajući svojim tiktakanjem svaku neuobičajeno dugu sekundu.

               Kupila nas je za sva vremena na prvom času koji nam je održala. Mi smo jedva disali obuzeti strahopoštovanjem prema velikoj školi u kojoj smo se našli, a iz ove perspektive gledano, mislim da ni njoj nije bilo ni malo jednostavnije. Bili smo joj prva generacija, bila je tek jedva dovoljno starija od nas da nam bude profesor i valjda da bi svima bilo lakše, zaigrala se sa nama asocijacija

               Moj dragi gost ovog puta je stefan.hauzer:

                Danas sam čuo lošu vest. Nije da je to ovde neka novost, ali ova je drugačija.

               1.

               - Izvinite me, večeras žurim. Imam bolesnu žabu kod kuće. - kaže i počinje da sređuje sitnice na svom radnom stolu.
               - Bolesnu žabu? - pita on.
               - Da. - Ona potvrđuje, po malo rasejana i sa mislima već daleko od ove prostorije u kojoj se razgovor odvija.

               Ako ćemo pošteno, taj prozor malo čemu može da posluži. S obzirom da je okrenut ka susednom dvorištu, postavljen je visoko, mali je, uzan i duboko usađen u debeli noseći zid kuće. Osim toga, sputan je i zelenom mrežicom za odbranu i zaštitu od komaraca i ostalih letećih napasnika, pa se kroz njega ne može valjano pogledati čak i kada bi nekom palo na pamet da se popne na klupu kraj trpezarijskog stola ne bi li ga dosegao.

                I Federara, i pravdu, i balet, i umetničko klizanje, i  Branka Miljkovića i još mnogo štošta jednostavnog i običnog. A sada je više nema.

               To je jednostavno tako. Nekog pravila nema. Dešavaju se odlasci i dolasci sasvim neplanirano, uglavnom iznebuha, ničim najavljeni. Neki radosni, neki tužni, a neki tek onako, jedva vredni pažnje.
               Navikne se čovek, pre ili kasnije. I postane zahvalan na  malim iznenađenjima koja nije umeo ni da nasluti.

                    Zadovoljstvo da mi bude gošća ovog puta mi pruža Kristina K.

                   Nemam hrabrosti da izađem u javnost i tražim povraćaj novca koji smo moji roditelji i ja uplaćivali u RFZO fond. Htela bih da se  javno odreknem usluga državnog zdravstva pod uslovom da dobijem svoj novac  i da biram gde ću i kako da se lečim.

                   Onda bih rado tražila  i povraćaj novca koji dajemo za zaštitnike pacijenata. Ova institucija nije zaživela, bar ja nemam nikakva pozitivna iskustva u moja tri pokušaja da na ovaj način ostvarim  neko pravo. Prvi put daleke 2007. godine, dokaz je i članak objavljen u dnevnom listu Danas. Drugi put je nedavno kada sam dobila neke umirujuće dopise mejlom na ozbiljnu primedbu da pečat lekara nije važeći, te su u apoteci odbili da mi izdaju lek za teško bolesnu majku.

               Danas popodne mi je stiglo sledeće pismo od Bojane Mirosavljević, mame male Zoje, devojčice koja boluje od Batenove bolesti:

               Moram Vas opet zamoliti za pomoć i podršku.

               Krenuvši da razvrstavam fotografije za novu hazart sesiju, iznenadila sam se kada sam primetila da je na većini nekakav lik, čovečiji ili životinjski, stvaran ili izmišljen, tek - tu je, kao lice ili kao njegovo naličje - maska. Stoga sam odlučila da ovaj inicijalni post bude tematski.