Mislim, fali Budimac. Baš ni u čemu se ne slažem s tim čovekom, ali bih voleo da čujem šta ima da napiše, iako mi smetaju te njegove digresije i pomalo kitnjasti stil pisanja.

Elem, ko o čemu, baba o rasizmu. Sad ispade da ni "kamiondžija" ni najmanje nije bio religijski motivisan, da je bio đankoza, pijandura, tukao ženu, nije išao ni u džamiju, nije ga bolelo uvo za Ku'ran, nije bio ni na terror watch list, jednostavno krimos. Naravno, baš kao ni što 16 vekova bloodlettinga nije uspelo da ubedi lekare da nešto rade pogrešno, ni ovo neće lokalne dežurne fašiste pomesti da po 1000-ti put ponove "šta sam ti rekao!" (iako ćete se uvek i iznova čuditi šta su to rekli). Ali, dobro, ostavimo lokalne fašiste njihovim psihofizičkim problemima, jedna druga stvar me je ovih dana mnogo više zaintrigirala.

Kao što svi znate, u petak se u Turskoj desio neuspeli pokušaj puča. Ispalo je da je puč bio loše organizovan, i ono što je, posle propalog puča, sve zainteresovalo je ko je stajao iza puča. U prvim trenucima je ličilo da iza puča stoji taj Erdoganov ex-saveznik a sada žestoki protivnik Gulen (on je to isto veče demantovao), pa su počele priče i o usual suspects (Ameri, CIA, iako su i oni isto veče dali podršku "demokratski izabranim vlastima"). Elem, teorije kolaju, pojavile su se priče i kako je Erdogan organizovao puč protiv samog sebe (idiotske teorije), a najverovatnija priča je da je neki napaljeni pukovnik u vojsci poslednje poteze Erdogana (smenio izrazito islamističkog ministra) shvatio kao slabost i priliku da uđe u istoriju. Elem, teorije kolaju, ali ja ne bih sada o tome. Ono što je meni privuklo pažnju je Erdoganova pozicija koje mi (ili bar ja) nisam bio svestan sve ove godine.

Svako ko je završio srednju školu zna priču o Don Kihotu, tragično-smešnom junaku istoimenog romana Miguela Servantesa: Don Kihot živi u imaginarnom svetu heroja, vitezova, divova, čarobnjaka nežnih devica u kome čuva svoju Dulčineu iz Toboza. U stvarnosti, Don Kihot je Alonzo Kihano, postariji gospodin; plemenita Dulčinea je seljančica iz obližnjeg sela, a divovi su vetrenjače. U svojoj priči "Problem" Horhe Luis Borhes se pita šta bi se desilo kad bi deludirani Alonzo u tom svom magnovenju zaista ubio čoveka? Po Borhesu, tri su moguća odgovora na ovaj problem.

Prvi

Naleteh pre neki dan u Atlanticu na ovaj članak koji tvrdi da je verovatnoća neke globalne katastrofe koja bi zbrisala čovečanstvo s lica Zemlje mnogo (nekoliko puta) veća od verovatnoće pogibije u saobraćajnoj nesreći. Ima tu i neka računica (doduše, bazirana na američkim statistikama u vezi saobraćajnih nesreća) i priča o tome kako svi sad u kolima imamo te pojaseve i air bags, a ništa se ne radi na predupređenju ili zaštiti od globalnih katastrofa, koje su, bar prema studijama na koje se navedeni članak referiše, mnogo izvesnije.

Ovog jutra nudim na uvid novi tekst, iz Voxa, o putevima radikalizacije mladih. Zašto se ljudi radikalizuju, zašto postaju deo ISISa ili KKK, svejedno? Naravno, kao što je dosta nas ovde pričalo svih ovih godina, radikalizacija klinaca nema ništa s religijom. Da nema Kurana, našli bi albume Judas Priest ili nekakve opskurne mudrace. Islam je potpuno efemeran u čitavom tom problemu. Ali radikalizacija itekako ima sa problemima ljudi, kako društvenim tako i ličnim. 

Društveni problemi se pre svega odnose na očekivanja ljudi. Primerice, kako se to u tekstu navodi, Ameri se

Naleteh jutros na interesantan članak na temu stvari koje mogu rešiti narastajući probem income i wealth inequalityja- nejednakosti raspodele prihoda i bogatstva. Mislim, ono što je, po meni, trenutno goreći problem i što je osnovni i glavni uzrok bujanja ovih svih ludaka poput Trumpa, Faragea, Putina, Clintona, Le Pen je baš to: ogromno raslojavanje društva, sve veće bogatstvo koje je u rukama sve manjeg i manjeg broja ljudi.

Bogati, naravno, misle da im svo to bogatstvo po ovoj ili onoj osnovi pripada i riguju politički sistem da na vrh dovedu ljude koji nam pune glavama

Vreme, kraj četrdesetih. Mesto događanja US. Najmoćnija svetska mašina za ubijanje, US Air Force, sila koja je brutalno pregazila Nemce potom i Japan, sprema se da svet spasava od još gore pošasti, komunizma. Međutim, usred zahuktavanja hladnog rata, mašina se susreće sa ogromnim problemom. Ginu joj piloti, i to iz potpuno neobjašnjivih razloga. U samo svitanje uvođenja mlaznih aviona, US Air Force se susreće sa misterioznim život ili smrt problemom. U jednom danu, 1950., 17 pilota je hit the dirt (jedan od najboljih filmova svih vremena "Right stuff" upravo priča jednu od priča

Dosta o Brexitu, dosta kenjaže, to nije neka stvar na koju se može uticati i prema tome je potpuno glupotrošiti vreme i energiju na isti. Pored toga, glavni akteri su toliko annoying, da već pomalo počinju da zagađuju život. Stoga ćemo malo o kineskoj filozofiji (kažu da je kurs o praktičnim aspektima tradicionalne kineske filozofije jedan od najpopularnijih kurseva ja Yaleu), pa čak i po cenu da me se optuži kako sam new age lujka.

Ljudi se neretko iznenade kad saznaju da mogu mnogo toga naučiti od Konfučija, Lao Cea i drugih kineskih tradicionalnih filozofa. Suprotno

15. aprila 1959., par meseci pošto je preuzeo vlast u Havani, Fidel Kastro se na poziv američkog ekvivalenta UNSa obreo u Vašingtonu. Razlog posete je bio jednostavan: Kastro je došao u Ameriku po ekonomsku pomoć. Bila mu je potrebna pomoć da nahrani ljude, pokrene ekonomiju. Poznavajući Ameriku, angaživao je jednu od najpoznatijih američkih firmi da medijski pokriva posetu. Išao je okolo, jeo hot dogove, hamburgere, zezao se, vikao kako nije komunista.

Kastrova medijska ofanziva nije naišla na neki veći odjek na Kapitol Hilu. Ajzenhauer ga je hladno odbio, demonstrativno

Ok, drugari, pokrili smo Brehta, US izbore, Brexit... e sad na red dolazi pravi rokenrol: Italija. Referendum, na kome niko ne razume pitanje, ali svako razume odgovor, u zemlji koja je u proteklih 70 godina promenila 65 vlada. Nominalno 8. ekonomija sveta, treća po broju izdatih državnih obveznica, Italija se nalazi u velikom padu i velikoj krizi. U zemlji sa 15-64 zaposlenošću od oko 55% (samo je Grčka gora sa nešto oko 52%, Španija, tek nešto malo), ogromnom zaduženošću, bankama koje masivno praktikuju extend and pretend način poslovanja zbog dugova koji se najverovatnije nikad

Prognoze su sastavni deo nasih zivota. Skoro sve sto u zivotu radimo je povezano sa ovom ili onom vrstom prognoze. Pocevsi od "kakvo ce vreme sutra biti" i "sta da se danas obuce", pa preko planiranja mesecnog budzeta i "hoce li me zvati veceras?", pitanja koja skola da se upisuje, do toga s kim, gde i kako ziveti, kako i koliko stedeti za neku starost (koja se, opet, ne mora doziveti), sve je, na neki nacin, povezano sa prognozom bilo vremenskih prilika, bilo prilika u svetu, bilo nasih bilo ponasanja ljudi oko nas.

S obzirom na vaznost prognoza za nasu egzistenciju, ocekivalo bi se