Razmisljam nesto ovih dana koliko ljudi nemaju osecaj za prostor i druge ljude. Vecina hoda brzinom i zauzimanjem prostora onako kako njima odgovara.

Vozim ovih dana ozloglaseni skuter i obozavam ga, dobila sam na poklon. U toj voznji ponasam se na sledeci nacin i sta mislite da li bi to moglo da postane neko pravilo? Ako naidjem na pesaka ispred, nebitno da li je na biciklistickoj stazi u zanosu razgovora sa odsustvom svesti gde se nalazi, smanjim brzinu i ljubazno zamolim da se pomeri LEVO ili DESNO, zahvalim se i odem dalje. Zasto ovo pisem? I biciklisti i sad ovi skuterasi kojima

U knjizi Viktor Frankla " Zašto se niste ubili?" on opisuje kako je preživeo nemački logor smrti, te napominje da su uvek vise snage, volje za život, imali ili religiozni ljudi ili oni koji su nekog mnogo voleli. I ta pokretačka struna nije bila zanemarljiva u poredjenju sa onima bez izraženih ta dva osećanja.
Ipak, da li je mir, onaj za kojim uvek nesvesno tragamo zaista u tim segmentima. Kod duboko religioznih možda. Jer vera ne bi trebalo da

   Prolog...

  "Posmatrao sam je s prozora, nije bila daleko pa sam mogao dobro da je vidim. Njen osmeh, ruke u vazduhu dok nešto objašnjava. Nešto je isijavalo iz nje, a ona toga nije bila svesna. Mogla je i da ćuti, isto bi bilo. Dva muškarca i jedna devojka netremice su gledali u nju i upijali svaku njenu reč. Sišao sam malo kasnije dole, njena nesumnjiva lepota nije bilo prvo što mi je zakovalo pogled za tu scenu. Prišao sam na trenutak, javio se kratko

 

 

 Rođena sam početkom avgusta, odmah posle Ilije gromovnika, koji skoro svake godine zagrmi i saopšti da vlada oblacima. Radujem se rođendanu iako je, nažalost, baš na taj dan pala prva atomska bomba više decenija pre mog rođenja.
 
 Pamtim sve moguće rođendane i jedna sam od onih koja ponekad iznenadi komšije čestitanjem. Takođe, tajnim pozivima porodici saopštavam ko bi trebalo koga da zove. O ovome, molim vas, ćutite,

Nesumnjivo da nas spaja vrlo brzo sa nekim ako delimo istu ljubav prema nekoj vrsti muzike, filma, knjizevnosti, u novije vreme cak i hrane.
Ipak, postoji nesto drugo sto smo mozda ismevali nekada davno jer je u nekadasnjoj Jugoslaviji bilo cesto medju ljudima koji su dosli u Beograd iz neke daljine. Ono kada dva nepoznata coveka poticu skoro pa iz istog zaseoka i nadju se u gradu na istom poslu.
Danas gledam na to nekako drugacije jer sam uhvatila samu sebe u pronalazenjima  bliskosti sa ljudima koji su hodili nekim stazama mog detinjstva.
Jedno je podsecanje sa

 Vrata kao zastita od direktnog pristupa nasem domu, cuvari mira, prepreka i poziv, odvajkada uz ljude. Granica izmedju spoljnog sveta i naseg, intimnog. Na njih se zvoni, udara zvekirom, ona se tresnu u besu. 
Ipak, najromanticnija vrata su mozda u cuvenoj izreci, kako kaze moja drugarica: "Dodje maca na vratanca". Ako ne racunamo onaj deo kada dvoje zaljubljenih zatvore vrata iza sebe.
 Mozda su odvajkada posebno uzbudljivi ti susreti jer su tacno na medji. Neko je tu, a ipak nije usao unutra u vas zasticeni svet. Tu spadaju i zapricavanja na stepenistu ako postoji