Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

            Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!

            

 

Sada već u panici, zamakao sam iza zavese. U mraku kulise, napipao sam kvaku i umakao utvari kroz vrata u slabo osvetljeni hodnik. U dubini nisam mogao da razaznam dokle se proteže. Dvoja, troja vrata bila su vidljiva. Pribrao sam se, ispravio i krenuo da osluškujem.

 

 

Gde sam bio petog oktobra i zašto nisam bio na ulici? Dobro pitanje, gde sam bio? Bio sam u Avala filmu. Ne, ne glumim, svega mi, pa ono gore se urušavalo još onda. Šta sam radio? Glodao sam letve. Šta je smešno u tome? Istina je, glodao sam letve. Tačnije, radio sam na glodalici. Prost posao. Uzmeš fleksi letvicu sa gomile, gurneš jedan kraj u usta mašine, ona joj oglođe uglove. Izvadiš. Okreneš. Gurneš drugi kraj. Izvadiš. Nabiješ neku plastiku. Zvekneš je čekićem. Kakve letve? Moj rođak je dobio posao da isporuči hrpu kreveta za pandurski smeštaj u Makišu. Pravio sam krevete za policiju. Jebote, bio sam kolaboracionista. Da, sada kada se, s mukom setim svega, ramovi od armaturne žice, napukle fleksi letvice – dušeke nisam video – kakav je to bio krš, takvo nešto samo režim na samrti može da odobri. Moj rođak je prevarant, zato mu je i uspelo da dobije taj posao. Verovatno je dao jadno nisku ponudu (zato je zakidao na plati). Tako nekada malo glođem, pa se smorim i ostavim sve. Izađem iz napuštenog studija Avala filma, gde je bila sklepana radionica, i pustim korak po kompleksu. Dešavalo mi se da se izgubim. Na kraju se organizuje potera i pronađu me, naribaju me i vrate za glodalicu. I popodne petog sam se zagubio? Biće da jesam. Izašao sam da provetrim nozdrve od mirisa radionice. Hvatao sam krivine dok se nisam našao ispred oronulog studija. Ako me sećanje ne vara na ulazu je pisalo Košuta? Koštunica? Kokoš? Kokoška, studio Kokoška. Iza zatvorenih vrata je dopirao glas. Tu me je radoznalost zavela. Zamalo nisam ugazio u mrtvu mačku dok sam prilazio. Preskočio sam nekoliko stepenika i došao do vrata. Naslonio sam glavu na topli crni lim i načuljio uši.

 

 

ŠUMAR ŠORMAZ I SEDAM PATULJAKA

Kako je izjavio da se neće kriti iza poslaničkog imuniteta zbog saobraćajne nesreće koju je izazvao na putu Soko Banja – Aleksinac, visoki funkcioner raznih stranaka Dragan Šormaz tako je i učinio. No međutim, nikada nije rekao da neće postati šumar i živeti u lovačkoj kolibi u lovištu Kovilovo gde će imati i donje odaje u kojima će čuvati sedam kepeca i/ili evnuha i hraniti ih divljim životinjama koje sam ulovi i/ili naslovnim stranama dnevnih novina. U gornjoj odaji, nikada nije rekao da neće imati, ogledalo sa uveličavajućim staklom, lepak za kožu koji se koristi u pozorištu i set od deset različitih lažnih lovačkih brkova.

 

 

Do you like our minister?

Is it artificial?

Of course it is.

Must be expensive?

Very...

I'm Ana.

Deckard.

 

 


intro

Kažu ljudi tri puta i bog pomaže, ne verujem u Tatabradu, samo u oceubistvo, sina i nešto treće, majku, rođen kao treće dete, u porodici od pet, pet's not included, nisam progovorio do treće godine, a onda sam prvo rekao tli, odrastao sam okružen psom, mačkom i kornjačom, od svakog sam pokupio samo najbolje, bakterije included, treći razred bio je prekretnica, shvatio sam kuda ide ovaj svet i šta je smisao života, punio sam godine, kolone i baterije, sa dvadeset tri pušten u svet, sa lanca, u okolnu misteriju, Obedsku baru, punu krokodila

 

 

 
dan jedanaesti
 
Danas se eksperiment završava. Nisam mislila da će se iko pojaviti u sobi za ovih jedanaest dana ali sinoć sam iznenada odlučila da proverim kako je ceo poduhvat uticao a moju fiziologiju. Sada čekam momka iz laboratorije da dođe i da mi izvadi krv. Mislila sam prvo da uradim samo standardne analize ali sam vremenom stigla do broja od preko trideset parametara koje bih želela da izmerim. Plan mi je da ih komparativno uporedim sa mojim zdravim rezultatima i vidim u kom smeru me je moj post odveo. Znam samo da sam izgubila više od 5 kilograma. Kasnije ću obradom tih podataka izvući zaključak koji će, tako bar želim, biti polazna tačka za tezu koju nameravam da pišem. A do tada, plan mi je da se već sutra, dobro zabavim. Dolazim do prozora da vidim hoće li se tehničar probiti do moje zgrade od ljudi koji su već počeli da se skupljaju ispred velike robne kuće. Sutra je omiljeni petak u novembru i u 5h će biti ogroman broj ljudi, pre nego otvore vrata. Moj poduhvat se zvanično završava u ponoć i već tada planiram da siđem dole. 
 
 
 

            Nakon doručka u hotelu odlučio sam da prošetam po okolini. Sledeće predavanje na kongresu biće tek u tri sata. Direktor ionako neće doći pre dva. Imaću dovoljno vremena.

            Na mapi ispred hotela video sam da postoje desetine kilometara uređenih staza. Sve su bile prilično slične, možda je samo na jednoj bio ucrtan nekakav most. Krenuo sam tamo. Volim mostove.

Posle otprilike sat hodanja; preko dva brežuljka i kroz dve udoline izašao sam iz male šume pravo na most.

Razočarao sam se.

 

 
2019-10-21 20:37:06
Eksperimenti u blogovanju| Literatura| Život

PERON

horheakimov RSS / 21.10.2019. u 21:37

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

 

 
dan deseti
 
Spavala sam samo četiri sata. Nisam isključila TV sinoć, probudio me je crno beli film sa Džordž Klunijem. Filmovi nalik na ovaj me podsećaju na život bez vere. Ja sam hrišćanka koja odlazi u crkvu. Umesto gledanja filmova draže mi je da čitam. Introspekcija mi dođe prirodno. Volim da sam u kontaktu sa svojim unutrašnjim bićem. Živim iznutra ka spolja. Većina ljudi žive samo svojom spoljnom predstavom. Direktni su pa su sudaranja sa realnošću mahom čeona. Ako ih nešto probije njihova unutrašnjost strada. Moja agenda je ispunjena bogaćenjem iznutra. Pročišćenjem. Popila sam svu vodu koja mi je bila na raspolaganju. Izgubila sam gotovo ceo kilogram.
 
 
 
 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva