Sofija je pojela ostatke jučerašnjeg ručka, koji se sastojao od dva parčeta pohovane piletine i ćuspajza od šargarepe, što me je jako razljutilo.

Uhvatio sam sebe kako pušim dva džointa zaredom, držeći se čvrsto za metalnu rešetkastu ogradu mog dvorišta, pogleda prikovanog u daljinu, gde je neki crni džip jurnuo kaldrmom ostavivši za sobom gusti oblak prašine.

Pošla je za mnom čim sam joj u besu rekao da moram da se smirim i izađem, inače ću eksplodirati i to neće doneti ništa dobro ni meni ni njoj.

Bio je četrnaesti dan otkako je došla u

život,

opori miris magle

iz šoljice čaja,

osećaj toplote

u stopalima

oslonjenih na rebra radijatora.

život,

kroz prozorska okna i

pogled na crno-belo platno

i jednolične krovove

nanizanih kuća

i tursku kaldrmu

delimično pokrivenu snegom,

stariju

od vremena.

život,

i žena odevena u crno,

bezlična,

hita po

mrvicu hleba

i kantu bukovog drveta.

i zvuk tišine

beživotne sobe