Trojica ljudi, naouružani automatskim oružjem ubili su danas 12 ljudi u sedištu "Charlie Hebdo" satiričnog lista,, u centru Pariza, sasuli su šaržere metaka u ljude koje ne poznaju, u karikaturiste, satiričare, novinare i dvojicu policajaca.

Francuska je odgovorila rečenicom "Je Suis Charlie" i pozivom na okupljanje večeras na Trgu Republike u Parizu, okupljanjem za slobodu štampe, za demokratiju, za Republiku. 

Pre devet godina, jedanaestog devetog 2001. dogodio se događaj koji je potresao svet.

84 godine ranije, 1917, s jeseni takođe, ali oktobra i novembra, dogodila se ruska revolucija koju je američki novinar Džon Rid opisao 1919 u knjizi "Deset dana koji su potresli svet". Naslov te knjige je sjajno izabran i može se primeniti na priličan broj događaja izazvanih ljudskom namerom, ljudskim planom i ljudskom rukom.

Ta dva događaja, inače,  imaju malo toga zajedničkog (ako uopšte išta imaju) osim te jedne jedine, najznačajnije osobine - temeljito su protresli naš svet i oblikovali istoriju za jednu celu ljudsku generaciju, ako ne i mnogo dalekosežnije.

Devetog novembra je Međunarodni dan borbe protiv fašizma, protiv nacizma, ustanovljen kao sećanje na noć između devetog i desetog novembra 1938, noć koja se zove i "Kristalna noć" u kojoj je rulja izlupala stakla jevrejskih radnji, linčovala Jevreje, spaljivala im kuće i sinagoge i u kojoj su Jevreji odvođeni  u zatvore, pritvore i "privremene objekte" koji su kasnije postali zloglasni koncentracioni logori.

Sve se to dešavalo uz saglasnost nacističkih vlasti i kao posledica zakona koji su doneti par godina ranije, poznatih kao "Nirnberški zakoni" kojima se definisalo državljanstvo i građanska prava stanovnika tadašnje Nemačke, a kojima su Jevrejima - sva ta prava oduzeta. Zakoni kojima je legalizovano ubijanje Jevreja,

ponižavanje, učenici, Jevreji, izvedene pred razred uz natpise mržnje na školskoj tabli, "Čuvaj se Jevreja! Jevreji su naši najveći neprijatelji!", 1936.

Progon je bio zakonit, nasilje poželjno, a čitava jedna grupa građana Nemačke, Jevreji, bili označeni za istrebljenje tokom procesa koji će kasnije biti nazvan Holokaust, industrija smrti, kojim je država ubijala sopstvene građane jer ih je, zbog njihovog etničkog, verskog, istorijskog identiteta - stavila van zakona. Jer je od mržnje napravljena politika i - sve se svima činilo zakonitim i "normalnim".

ili:

(proradio b92.fm čerez kojeg su mnogi blogeri/ke dobili prezime "92", čerez kojeg smo svi menjali šifre i čerez kojeg se razvio popriličan dijalog "o svemu i svačemu" na blogu)

Meni se sviđa, (ali to nemojte uzimati za ozbiljno meni se mahom sviđaju sve novotarije sa interneta i na istom), ima mnogo dobre muzike, različitih sadržaja, onoliko koliko sam uspela da razumem koje su mogućnosti

- namera je bila da naslov ovog teksta bude "Biće zla" (ili "O biću zla"), ali sam se setila da reč "biće" ima sasvim drugo značenje upotrebom dugouzlazni ili kratkosilazni akcenta na prvom slogu, nijedan ne umem da označim, a slutila sam da bi većina, greškom, čitala sa potonjim akcentom čime bih prevarila i dovela u zabludu sve koji bi, nakon toga i - pročitali tekst i osetili se "bezveze" kad vide da je to samo jedan "ad blogem" De Rerum Mali, a ne i ništa o zlu koje če "biti" -

Postoji li, prosto, volja za zlo(m) u ljudima?

Ne samo zbog borbe protiv nasilja nad ženama, (nasilja kao posledica zla), ne samo zbog traženja odgovora na pitanje "kako smanjiti nasilje u poratnim i post-konfliktnim društvima", a nikako samo zbog toga što je izgradnja društva BEZ (ili sa minimumom dobro kontrolisanog) nasilja deo EU integracija, već zato što me istinski zanimalo šta su ljudi pisali i mislili o zlu, kako su ga sagledavali filozofi, pisci, umetnici ili ljudi uopšte, kakva je veza između zla i nasilja, kakvo i koje zlo (i da li se uopšte razlikuje) proizvodi različite vrste nasilja (verbalno, psihičko, fizičko, porodično, sportsko, ulično, omladinsko, institucionalizovano, zatvorsko, policijsko.....nasilja je na žalost, čitav spektar), zbog tog zanimanja je nastao ovaj post.

Odakle ljudima volja za zlo(m)?

Znam joj skoro svaki pedalj.

A nije mi to od politike, od mene i nje je - oduvek.

Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,....ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto.....bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.

Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru - isti takvi. Razumno i duboko - protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive - jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.

 - tekst posvećen različitim perspektivama koje (ako želimo) može da nam da 9.Maj, tekst podsećanja na prošlogodišnju atmosferu DANA EVROPE i malo o predrasudama, zabludama i tlapnjama kad su evropske integracije u pitanju i sasvim malo i najmanje o pojmarošima koji se, ponosni na sopstveno neznanje, ponekad bave Evropom -

- tekst je i pokušaj dokaza da u Srbiji ne postoje ni politički ni institucionalni ni idejni ni strateški protivnici evropskih integracija, dočim onih koji sami sebe takvima smatraju - ima na pretek, oni govore o razlozima svog protivljenja Evropi, ali oni ne rade ništa (niti mogu raditi) što bi protivljenje ikada realizovalo, ali je dobra vest da svi ti "kobajagi" euro-skeptici, euro-demagozi, euro-anti-globalisti, euro-pojmaroši i ini mogu sasvim lako pridružiti svakom dijalogu o Evropi i njenom Danu, samo ako malo "uzmu knjige u šake", jer već odavno ne postoji nikakav razlog da njihovo sopstveno neznanje o bilo čemu bude "omen" atmosfere u Srbiji - 

- i malo ponovo o nedostatku "kulture samopoštovanja" koju skoro pa i ne treba - dokazivati, od nedostatka putokaza na putevima do mesta na koje smo (kao) ponosni, preko neznanja o procenama šta, koliko i gde, koliko sporo i s kolikim greškama se menja po pravilima evropskih integracija, sve do bacanja đubreta gde god to stignemo, sve "busajući se u grudi" patriotske i slobodarske, a ne uviđajući da je svaki nemar prema okolini sopstvene lokalne zajednice neporeciv dokaz prezira prema svojoj zemlji i prema sebi samom - 

boomp3.com
ante scriptum

- ako imate uključene zvučnike (ili slušalice) i upravo čujete muziku koja se ponavlja - nešto čudno vam se događa! :)))) a činjenica da "neprestano svira" (ako vas nervira) prestaje samo jednim "click-om" na maleni player (na "pause" koje postaje "play" - i onda je tišina :))

Superstition (Latin superstes, "standing over", "set above") is a belief or notion, not based on reason or knowledge. The word is often used pejoratively to refer to supposedly irrational beliefs of others, and its precise meaning is therefore subjective. It is commonly applied to beliefs and practices surrounding luck, prophecy and spiritual beings.

"Life is either a daring adventure or nothing. Security is mostly a superstition. It does not exist in nature."
Helen Keller

O sujeverju se može naći neverovatno mnogo citata, razni ljudi su vrlo često pokušavali da definišu sujeverje ili bar da mu nađu najbolju moguću metaforu.

Vest o potpisivanju SSP (Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju - pdf teksta za "download") između Srbije i EU obišla je 29.04. evropsku i domaću javnost kao iznenađujuća za mnoge, a za većinu - kao pozitivna, dobra vest, kao vest o početku pridruženog članstva Srbije u EU.

Jer to SSP donosi - status pridruženog članstva. Sledeće je - članstvo u EU.

Razgovarali smo o SSP (SAA) u januaru u tekstu "Diskretan šarm jednog sporazuma" i na taj razgovor se pozivam želeći da ga nastavimo razmenom informacija o tome - ŠTA ustvari potpis znači, kakva je korist od SSP, kada će početi da se primenjuje, kakva je procedura, kakve sve posledice proizilaze po sve nas iz pečata na jedan od najvažnijih Ugovora koje je Srbija decenijama unatrag - potpisala?

Šta dobija Srbija:

1. status pridružene članice

2. dvostrane obaveze EU - Srbija

3. zajedničke organe EU - Srbija

14.11.1960, odlukom suda, Ruby Bridges je jedna od šestoro dece koja su krenula u američke škole, do tog trenutka rezervisane samo za belu decu, a u školu je išla u pratnji US maršala (šerifa) zbog ogromnog protivljenja stanovništva i protesta roditelja bele dece u Nju Orleansu gde je počeo program "integrisanih škola" zamišljenih da u njih idu sva deca, bez obzira na boju kože ... roditelji bele dece su pretili ispisivanjem svoje dece, a nastavnici i učitelji odbijali su da rade u nastavi u učionicama sa crnom decom, svi osim Barbare Henri iz Bostona koja je Ruby učila sve predmete ...
Pre samo 50 godina ... jer ništa ne može zaustaviti ideje čije je vreme došlo..