Na ovom je mestu proteklih nedelja, u nekoliko navrata, moja malenkost iznosila svoje skromno (ali neobično tačno) mišljenje o problemima koje imaju aktuelna opozicija i tzv. druga Srbija, te o razlozima njihovog nesnalaženja u aktuelnoj situaciji. U međuvremenu sam revidirao mišljenje. U stvari, avanzovao sam i sad mislim da problem nije u opoziciji, već u Vučiću.

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: "Šta se to nas smatra" odmah i da odgovorim: "To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena."

Interpretacija događaja je slobodna i novinar ima pravo na nju, tvrdi Željko Cvijanović, novinar, u Kuriru od 9. 6. 2010.

Malo sam zbunjen. Mislio sam da je pravo novinara da profesionalno, objektivno i istinito izveštava javnost.

Nisam novinar i moguće da ne znam, zato pitam: ako je Cvijanović u pravu i ako novinar ima pravo na interpretaciju, kolika se količina «interpretacije» toleriše i kolika je sloboda interpretativnog odstupanja novinarskog izveštaja o događaju u odnosu na ono što se zaista desilo?

Sudeći po nekim tekstovima, u

Otkako Srbija više nema fudbal, pozicija selektora reprezentacije skinuta je sa trona natežih poslova. Sada je to, bez sumnje, posao predsednika Vlade. To ne znači da nema drugih izuzetno teških i odgovornih zanimanja, ali razlika između premijerskog i posla vaskularnog hirurga u tome je što hirurg ne radi u okruženju u kome svaka budala misli da bi njegov posao radila bolje.

Kad se Mirko Kovač obrati ovdašnjoj javnosti ja načuljim uši. Ovaj stožernik morala i intelektualnog prepoštenja u Ninu (br. 3125) odgovarajući na pitanje zašto je po odlasku u Hrvatsku srpski jezik zamenio hrvatskim, kaže:

"Kada jedan čovjek isključuje sebe iz neke zajednice, bilo da nekamo odlazi ili bira ono što se naziva «unutrašnji egzil», onda je i jezik bitna stavka te osobne drame. Onaj srpski jezik negdje od druge polovine osamdesetih godina, više nije bio moj jezik. Jezik rata, mržnje, uvreda, huškanja na druge, izazivao je otpor u meni. Ja više

Nekakva viša sila, očigledno, proizvodi distorziju vremensko prostornog kontinuuma čim tek tako, naprasno i preko noći, glavne ličnosti domaće političke scene postanu premijerov brat, predsednikova tašta, poslanikova žena... Kakva je Srbija demokratija, nameće se pitanje, i kakvo smo mi društvo ako šira i uža familija državnih čelnika postanu predmet debate u najvišem zakonodavnom telu zemlje?

Posle odgledanog „Utiska nedelje“ (Vučić, Panović i moja malenkost) Basara zaključuje (Danas, 12. mart) kako je emisija poslala poruku „idilične večeri u Budalistanu“. Danasov kolumnista još dodaje: „Ratne sekire su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo?“ Na svoje pitanje netom i odgovora: „Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje...“ Imam par primedbi na ove Basarine konstatacije, no, pre toga kraći uvod.

Krajem 1982, nekoliko evropskih muzičkih listova, među kojima britanski NME i francuski Actuel,  biralo je najbolje nove bendove, ovo je rezultat.

Prilažem i jednu nedavnu TV emisiju koja se tiče Idola.

Da je Bogdan Tirnanić živ, verovatno ne bi bio zadovoljan studentskom okupacijom bioskopa "Zvezda". Mislio bi da je bolje zauzeti "20. oktobar". On je, naime, mislio da je "20. oktobar" više od bioskopa, da je to geografski pojam, lokacija koja omeđuje prostor na kom se rađa najveći broj Beograđana, onih što to postaju kada po dolasku iz svojih zabiti prođu kroz vremensko-prostornu kapiju Balkanske ulice.

Sedeo sam u čekaonici BK televizije, negde s jeseni 2003. Tadić je u susednoj prostoriji razgovarao s Draganom Bujoševićem u njegovoj emisiji "Nije srpski ćutati". Možda ćete se setiti - to je ona u kojoj je prihvatio odgovornost za aferu "Bodrum". Ta je afera predugo i veoma neprijatno opterećivala tadašnji DOS, Demokratsku stranku specijalno...u trenutku kada je Tadić potvrdio da se krađa glasova u Skupštini Srbije desila, i kada je prihvatio političku odgovornost, kao da je pukao čir i organizam DS-a se oslobodio toksina koji su pretili da izazovu gangrenu, a možda i sepsu. Nešto slično desilo se pre par dana kada je Aleksandar Vučić ukazao na direktno odgovorne za aferu "Savamala", na vrh beogradske vlasti, i kada je prihvatio, kako je rekao, i "svoju delimičnu odgovornost", odnosno svoju komandnu odgovornost.