Na mnogaja ljeta

Tebe neće biti jutro kada dođe
Kao što te nema ni sad dok je noć
Negde si otišla, morala si poć'
Sada brzo sve će bez tebe da prođe

Poreklo melanholije starije je od nas, jer od kako ima zalazaka
i vetrova novembarskih, verovatno od tada ima i melanholije.
Svaka je svadba nedeljom tuga koju ne vide okićeni. Sutra tek
devojka od juče, sa prozora na koji nije navikla, gleda svet.
Ma kako da ga voli, Njegov dolazak je korak tuđinca!
I tek što ga usvoji i udahne, i u njegov dremež siđe gola,
Rat polomi kapiju i crepove, i okna bistra. Posle: 
dugo godina ona pokriva kaputima decu, i na onom istom prozoru
čeka tavna i gorka.
Al spazi i kako tuđi vojnik pokazuje fotografiju

Za Endi sa ljubavlju i gorčinom

Draga Endi, došao je trenutak da se naši putevi raziđu.

Ovako je svoju pesmu jednom započeo Bogoljub Mitraković

Kapetan bojnog broda nekadašnje JNA, stacioniran u Komiži

Na ostrvu Visu. Za razliku od mene, Bogoljub svoju pesmu nije uputio nikakvoj Endi,

Ali jeste shvatio

Trenutak.

Dakle, draga Endi, došao je trenutak. Dolazio je dugo

A ja sam se pravio da ne primećujem. Onaj osećaj kada na moru u decembru duva jugo

I kada je čoveku loše,

Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.