Gost autor: Tia-Nini

Pra neki dan, potpuno nepripremljena, krenem na konferenciju "Prevencija torture u Srbiji" koju je Zaštitnik građana Republike Srbije organizovao uz prisustvo najviših predstavnika/ca ministarstava, pravosuđa, međunarodnih organizacija, nezavisnih državnih organa, nevladinih organizacija, brojnih domaćih i strani eksperata/tkinja, kao i predstavnika/ca medija.

Kada je umirao u londonskoj bolnici Svetog Pankrasa, građanin Majkl Glindur, alkoholičar bez stalnog zanimanja i adrese, nije ni sanjao kakve ga sve avanture još očekuju, kakve će usluge tek učiniti domovini i a još manje o velikodušnosti s kojom će mu zemlja i kruna zahvaliti i odužiti. Siroti Velšanin umirao je u bolovima promrzao, neuhranjen, zarastao u bradu, raščupan i smrdljiv, svestan da ne postoji niko koga će njegov odlazak s ovog sveta ražalostiti. Krajnje je tužno umirati u svojstvu beskućnika, nemati nikoga svog i znati da niko neće doći u bolnicu da zatraži vaše štrokavo telo da bi ga sahranio te da je najbolja posthumna sudbina kojoj se možete nadati da budete pokopani u plehanom sanduku, na brzinu, bez sprovoda, bez ožalošćene porodice, cveća i suza, na račun države.

No, izgleda da za velika dela nikada nije kasno. 

U našem jeziku postoji izraz beli udovac. To je kad te žena ostavi, pa sam sebe gledaš. Izraz belo siroče nikada nisam čuo. To je valjda zato što je u univerzumu tradicionalnih srpskih vrednosti ta kategorija nemoguća, pa joj narod nije nadenuo ime.

Nama se nemoguće dogodilo. Ostali smo sami. Napušteni. Siročad. Doduše bela. Majka je otišla na službeno putovanje.

Vikend

Sve je počelo skroz OK.

Kažu da je lisabonsko nebo veoma osobito, da ima posebnu boju, svetliju nego nebo nad drugim varošima. Za to sigurno postoji naučno objašnjenje koje ja ne znam i samo mi preostaje da nagađam zašto je plava boja neba nad Lisabonom za dve nijanse bleđa nego takozvano nebesko plavo. Da li je za bleštavo bledilo neba zaslužan odsjaj sunca o okean ili postoji neki drugi racionalni razlog, nemam pojma, ali da je svod svetliji nego nad bilo kojim gradom gde sam ranije

Kad si bizgov od 16 godina ti onda kod Kineza kupiš ćaletu na poklon florescenti roze brushalter. 
Pokušaš da nagovoriš oca da ga proba, pa kad ti ne ide, staviš onaj brus na lice kao masku, pa kao šubaru, pa kao gaće, pa kao kačket, pa kao ne znam više šta. Glupiraš se: samo tako. Smešan si; posebno sebi. 
Onda se smoriš (jer su ti svi dosadni) i odeš u svoju sobu s roze fluorecnetnim turbanom.

Za večerom se ponašaš više nego uzorno. Ljubezno se pozdravljaš sa gostima. Ležerno se šališ, kao da vodiš Noć Oskara. Služiš piće. Šarmiraš. Ali

BIla nekada na Radio Beogradu nekakva zla ptičica. Ona je svakoga jutra, u zlo doba – čini mi se u pet do sedam, crvkutala i cijukala kao da je sišla s uma sve ne bi li probudila decu iz najslađeg sna.

Dobro jutro deco! Ćirli-ći, ćiju-ći! Dobroj'tro deco!

A sve, kao fol, veselo i optimistički – počinje novi dan – Carpe diem.

Kako sam samo mrzeo tu nepostojeću ptičurinu! Kad zapijuče znaš da je napolju ciča

ODAKLE SAM BILA, VIŠE NISAM & druge lisabonske priče 

Pričica za vikend

Godina 1683. bila je posebno teška godina za Katarinu, kraljicu Engleske. U jesen je umro je njen voljeni brat Alfonso III kralj Portugala. Zato je kraljičin dever, vojvoda od Jorka, koji je tu vest primio dok je bio na vojnom pohodu u Americi, jednu od kolonija koje je usput osnivao nazvao po svojoj snahi kraljici. Queens. Da nije deo Njujorka, Queens bi opet bio višemilionski velegrad.

Preko

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi. 

A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih obiteljskih grobnica

Kada smo sređivali stan okrečili smo i ulaz i pasaž koji pre toga nisu bili krečeni brat bratu pola veka. Pasaž sinuo kao nov, u svojoj prvobitnoj  boji - rezeda. Nekih par dana docnije, povedem neke potencijalne stanare da vide stan. Ulazimo u pasaž, kad tamo preko celog zida ispisano:

                                            

Prevedem im natpis, nasmejemo se, pohvalimo duhovitost umetnikovu i