Да сте мог оца чули како се представља, чули бисте да је он сељак човек. Он је за свој идеал поставио да буде домаћин. Прво кафа и ракица, па све остало. Ракија, наравно - домаћа, лично печена, од шљива из нашег воћњака.
Човек традиције и друштва. Једно време је био председник црквене општине, а пре тога члан управног одбора сеоског фудбалског клуба. И из једног и из другог је изашао када је схватио да ће људи преварити институцију у којој су ангажовани зарад - личне користи. Био је неко време и сеоски одборник у градској скупштини.
Поштовани господине Стефановићу,
ових дана ми се, после читања изјаве за медије да је у програму РТС-а дошло до бруталног вређања Премијера, по глави врзма једно питање на које Ви можете да ми дате одговор: шта сам ја Вама урадио да ме сматрате бруталном увредом?
[Волети ближњег свог]
„Опет те је назвао 'тата'?" - зачудила се. „Добро, имаш ти ту енергију... Сећаш се онда када само шетали, па почео ветар, па се ти сетио да га добро закопчаш. Гледала сам очеве око мене, ретко који има такав осећај за децу. Једва чекам да имаш дете..." - застала је, сама се збунивши сопственом реченицом. А онда ме је погледала очима пуним нејасноћа.
[Волети ближњег свог]
„Више бих волела да сам умрла, а да ово нисам сазнала." - рекла је Ђорђева мајка, након читања текста. Годинама се у њему кувала потреба да јој саопшти, па ипак му је недостајала храброст да то што има, каже усмено. Зато је написао то што би рекао и био ту док је читала.
[Волети ближњег свог]
„А плод Духа јесте: (...) благост (...)"
Посланица Галатима, 5:22
Од Аристотела, преко светских духовних пракси - Будизма, Јудаизма, Хришћанства и Ислама, до савремених поставки психологије личности, па и до њу ејџ техника самопомоћи, важно место човековог духа јесте благост.
15ог јануара те године, после празничних лудовања, стајао сам на станици чекајући бус за свој град. Вече је било хладно. Док сам седео на клупи поред станице, гардероба је обећавала да ме сачува довољних двадесетакак минута до поласка. Звонио је телефон. Пре него што се чуо било какав глас са друге стране, пожелео сам све срећно по реду, тоном накрцаним празничном еуфоријом.
- Позвао сам те - збунио ме уморан глас, - да се поздравим.
Моје расположење је тек порасло. То! значи искористити празничну атмосферу. Отпутовати негде! Тотално одушевљење. Кад се врати, да части због провода. Још ако падне неки секс, 'оћу своје прасе.
Онда је почео да прича нешто о ватромету после поноћи, о неким таблетама, мислим барбитуратима, како кажу да човек ништа не осети, само се загњури глава у јастук и посматра шоу, како је чист начин, без нереда, без крви.
Ова моја исповест је написана и објављена на српском Интернету пре шест година. Том приликом су бројни мејлови открили да има још много људи, од клинаца па до старијих, који су прошли или пролазе кроз слични унутрашњи конфликт. И данас упознајем људе који пролазе кроз слично и који жуде за мало унутрашњег мира.
[Твој став је живот другог]
Свет који ме мрзи
јесте свет који ме воли,
само је збуњен.
Када је током једне уводне психолошке вежбе упознавања, жена којој сам непознат, устала и рекла за мене да сам смирен и сталожен, људи који ме познају су се само згледали. И ја са њима. Ја, који живим за интензитет, стално под нервним напоном, "Ти када си ушао у просторију, исијавао си енергијом, није ми било добро..." некадашње су речи моје куме. Жени, којој сам непознат, сам дао искрене одговоре. У томе и јесте поента вежбе. "Па јеси се променио." - рекла ми је кума после семинара. "У последње две године. Поглед ти је другачији."
Велике промене у доживљају света се гомилају са разних страна, али обично постоји један окидач који све покрене. У мом случају, окидач је била - теорија.
ili
Kako su Hrvati potpisali kolektivno samoubistvo