- Није ти било овако сигурно. - рекао је. - То знам.

Нисам имао срца да му кажем. Спустио сам његову главу на своје раме и пратио његово дисање. Да сам знао да ће до овога доћи, прескочио бих помињање секса од пре три сата. Требало је само да се упознамо и необавезно оговарамо блогере.

[Подржи себе, подржи друге]

Вентворт Милер, познат по главној улози у серији "Бекство из затвора" (Prison Break), одржао је инспиративан и врло посебан говор на вечери организације Human Rights Campaign. Следи превод тог говора.

[Буди против, само буди човек]

На 11. Европском фудбалском првенству те године, четвртфинална утакмица са Холандијом је почела изненађујуће добро. Организација игре и отпор који су наши пружали, и поред психолошке предности противника, били су чврсти. Чак, запањујуће добро, штавише саврешно, организовани. Чекало се да се види да ли ће наш тим успети да оствари неку шансу и дочекало се. Тај први, савршени период игре је крунисан врло добром акцијом у 15. минуту, када је Милошевић наместио зицер, а Мијатовић промашио. Од тог момента се игра Југославије распала, Холанђани су после само девет минута стигли до првог гола и до краја утакмице дали још пет. Сећам се коментаторових речи да је сав узрок пада игре у том једном промашају. А мени је та утакцима деловала као да је тим одлучио да ће игра или бити савршена или никаква, па је, на прву акцију која је срушила савршенство, одустао. Иако неизнађујућ, пораз је, својом драстичношћу, био срамотан.

Gost autor: gavrilo

Sve živo na planeti se kreće pa i ona sama. Kreće se i ono što ima korenje, naizgled neraskidivo vezano za tlo od prvog lista do svog poslednjeg cveta, njegovo seme doseže daleko. Poput semena aromatične Camemellie, kojom je Engleska buržoazija s kraja 19. veka zauvek promenila visoravni Šri Lanke u polja čaja. Moj dolazak nije promenio ovo rajsko ostrvo, ali ono je promenilo mene.

[Буди против само буди човек]

[Твој став је живот другог]

[Сваки човек је важан]

„Све дакле што хоћете да чине вама људи,
чините и ви њима: јер је то Закон и Пророци."
Јеванђеље по Матеју, 7:12

Људски мозак је подешен да се повезује са другим људима. Када човек посматра другог, у његовом мозгу су активиране исте регије као код посматраног човека. Неуронски („огледални") механизми су ти који омогућавају појединцима да разумеју значење туђих акција, туђе намере и туђе емоције. Неуронаука је утврдила регионе мозга који су задужени за препознавање емоција других. Када човек посматра другог, он доживљава његове акције у себи и дели његове емоције. Овај неуромеханизам је основа људске повезаности и основа љубави према људима. Када се нека социјална веза прекине или ако наступи одбацивање, у мозгу се активира регија мозга која се активира и када се доживљава физички бол.

Ова моја исповест је написана и објављена на српском Интернету пре шест година. Том приликом су бројни мејлови открили да има још много људи, од клинаца па до старијих, који су прошли или пролазе кроз слични унутрашњи конфликт. И данас упознајем људе који пролазе кроз слично и који жуде за мало унутрашњег мира. 

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

Са мамурлуком у систему, све што сам успео да је питам било је: „Шта оно би синоћ?" Требало је да пристојно наздравимо за њен нови, тешко стечени посао. А онда ми је саопштила да је Ј. само рекао да су ме пукле емоције. Је л' она то хоће да каже да сам ја плакао пред њеним вереником? Како се бре тога не сећам? Па допешачио сам до куће. И то од пелинковца? Добро, од једне флаше. Ово ми је први пут. На тренутак сам се безразложно забринуо над губитком памћења. Нисам се испалио. Помињао сам „плавушу" и то је то. Ваљда сам и причао мало. 

И ко је уопште пустио Масима. То је последње чега се сећам. А како ми каже, онда су кренули и Џибони и Нина. Народњаци су закон. Хеботе, прошло је бре девет месеци. Који ми је...? То се питао и Ј. кад је видео њу да се сморила због мене. Због бола који ја носим. Па није се ваљда толико видело. Да, јесте. И Ј. би се сморио, него је он остао трезан поред нас двоје, па га држало у винкли. Лепо сам му нудио да му купим две дволитре. 

[Буди против, само буди човек]

Она је узрок што су моји радови на факултету, од других професора добијали квалификације попут „херојски подухват" или „ово је ниво магистарског". Она је одговорна и за многа каснија неразумавања са другим професорима и за њихове коментаре типа „то је превише ексцентрично виђење", „колега, ваш рад је превише аутентичан, уклопите се мало" или „како то тако чујете? Ако тако одсвирате, ја ћу искочити кроз прозор".

Она је хомофоб.