Izjašnjavanje na popisu je  privatno, građansko i demokratsko pravo stanovnika, izraz slobode ličnosti. U demokratskim društvima i sekularnim državama, kakvim se svi predstavljaju, nepojmljiv je bilo kakav pritisak i mešanje crkve u državne poslove, a popis je državna a ne crkvena stvar.

Indikativno je sa kojom  agresivnošću verski poglavari i vrhovi crkava i IZ  pokušavaju da utiču na građane i direktno se mešaju u državne i političke poslove. Valjda se Crkve bave onima koji su se slobodnom voljom izjasnili kao njeni vernici a ne da propisuju kojoj naciji će da pripadaju i kojim jezikom će da govore. Definitivno, sve verske zajednice podstrekavaju nacionalne podele, ističući uzvišenim to što će se neko izjasniti baš kao pripadnik te i te nacije.

Čemu toliko mešanje crkve u državne poslove, da li zato što nema poverenje u državu ili zato što je država stvarno toliko slaba. Da li to crkva nema poverenja u sopstvenu državu i njenu sposobnost da garantuje građanima slobodu izjašnjavanja ili koristi svaku priliku da se eksponira kao politički faktor.

U ime Boga poziva se na nove podele jer sva tri proglasa ili uputstva  liče kao jaje jajetu a rečnik i poruke su mnogo sličnije onim pogubnim  koje su upućivane početkom devedesetih.Očito da se crkve i IZ nisu baš mnogo odmakli od  ondašnjih mantri.

Evo sva tri upustva, (uputa ili naputka):

Već smo se navikli na novu zastavu, novu himnu ali za grbove ne znamo jer nismo sigurni koji je važeći i hoće li se odmah po usvajanju menjati. Naravno, državni simboli imaju izetan značaj i zaslužuju poštovanje u međunarodnim odnosima.Upravo zbog toga, čini se da se mora mnogo ozbiljnije odnositi prilikom idejnog rešenja i njihovog usvajanja, jer ako se često menjaju to znači da nisu na pravi način odabrani.Kada su u pitanju državna znamenja kao što su zastava, grb i himna onda ekonomski razlozi ne smeju niti mogu biti  izgovor već samo da li to jeste ili nije državni simbol koji će biti poštovan.

 Eto sada  ministarstvo pravde traži vraćanje starog grba  " iz ekonomskih razloga", četiri meseca pošto ja srpski grb konačno postao standardan.

 ovo  levo je novi a desno stari? Jedni kao hoće da menjaju a drugi kao ne daju.

Pa pošto se inače menja možda je pravo vreme i da se razmisli o novom grbu koji neće biti opterećen nikakvim mitološko-mitomanskim ni ideološkim simbolima.

Situacija nam uopšte nije dobra, narod je sve više deprimiran, izneveren, iznerviran, a stranke im nude nove žvake i prodaju maglu. Za sve se ima izgovor i opravdanje, stalno su krivi oni pre, “teško nasleđeno stanje“ i “uticaj nepovoljnih svetskih tokova” pa i zavera.”Srpski Davos” već nekoliko godina postavlja dijagnoze ali bez terapije tako da mu to dođe otprilike kao fitoterapija pa kome pomogne dobro je, a kome ne ionako je to samo pomoćno sredstvo.

Istovremeno, vladajuća koalicija najavljuje rekonstrukciju vlade kao formulu spasa,  opozicija poseže za stiropolom, Voja poručuje iz Haga da  “Srbija mora da odluči da li će nastaviti putem koji vodi ka uništenju države i naroda ili će se okrenuti nacionalnim interesima i tradicionalnim prijateljima», a neki poznati pokreti najavljuju da će formirati stranke koje će konačno spasiti Srbiju i «izvući je iz kandži mrskog Zapada».(interesantno da se i u Hrvatskoj nešto slično glede desnice dešava).

Šta reći na sve ovo?

Iako na prvi pogled izgleda  da je samo šala, ipak čini se da se  odgovor i rešenje mogu potražiti u tekstu nepoznatog autora koji obaveštava   da je Srbija  otkrila “Teslino tajno oružje”. Tekst sam dobio mejlom i u celini ga prenosim.

Evo tog teksta i te “ekskluzivne” vesti:

“Srbija došla u posed Tesline velike tajne za kojom se traga preko 50 godina!»

Nije ovo priča ni rasprava o četnicima i partizanima, o komunistima i antikomunistima već o načinu poimanja naše stvarnosti i budućnosti, o tome kakvi smo i kakvim sami sebe zamišljamo i izmišljamo.

Slušajući, razgovore, rasprave i diskusije koje se vode oko raznih pitanja i na različitim nivoima počev od običnih ljudi, analitičara, akademskih građana, novinara, političara, partijskih glasogovornika i lidera, poslanika pa  do akademika,  primetno je da svi sve znaju i nema te teme o kojoj se neće izneti “kompetentno” mišljenje.

Evidentno je da su politika, istorija i nacionalno pitanje oblasti u koje se svi razumeju, znaju sve, imaju primere, lična iskustva, dokazane “zasluge” u smislu  “ja sam to davno rekao, napisao”.

Primetno je takođe da se svaka rasprava vrlo brzo prenese u prošlost, tražeći u njoj opravdanje ili uzroke sadašnjeg stanja, a ne libe se da čak predviđaju i budućnost.

Romantična prošlost, surova stvarnost i nepoznata budućnost su okviri i dometi te »analitike i umovanja», koja se može tolerisati kada su u pitanju obični ljudi, s obzirom i na njihovo obrazovanje, ali ne i onima koji se razmeću naučnim zvanjima i političkim funkcijama.

Interesantno je takođe da što se dalje ide u prošlost to je stanje bezgrešnije, a sva surovost se iskaljuje u obračunu sa bližom prošlosti i aktuelnim političkim neistomišljenicima. Evidentno je takođe, da se se u toj raspravi operiše sa izmišljenim i zamišljenim, iskonstruisanom na poiluistinama, neznanju i nekritičkom prihvatanju neistina i poluistina.

Naravno, takav pristup je više predmet razmatranja sociologa, psihologa, a neretko i psihijatara.

Ovo je samo mali uvod da bih preporučio sjajan tekst profesora Branka Milanaovića

Na prvi pogled ispada kao da suSrbija i Hrvatska rešile sve svoje probleme, rasčistile sa kriminalom i korupcijom, podigle standard, smanjile nezaposlenost, obezbedile narodu bezbrižan život i onda imaju vremena za sport i rekreaciju, kulturu i umetnost . Nažalost ništa od toga  ali unatoč ima se vremena za lov na povijest, povest, istoriju,  historiju i histeriju.Desnica u Hrvatskoj  i  desnica  u Srbiji odavno ulažu  “natčovečanske” i “natpatriJotske” napore, koji  često  prelaze granice zdrave pameti i čovečnosti,  kako bi pokazale da se razlikuje od mrske one njihove, kako su oni tamo zločinci, primitivni, vekovni i tisućljetni neprijatelji, kako jezik kojim govorimo nije ni sličan niti ga razumemo, i kako.. sve tako.

Naravno, u tome ne uspevaju jer narod se ipak razume, kultura opet ne poznaje granice, a i politički i ekonomski odnosi sve su bolji.

Ono što je zajedničko nihovoj i našoj desnici, njihovim i našim nacional-šovinistima je naklonjenost poraženim snagama iz 2. svetskog rata i posvećenost njihovoj rehabilitaciji koja podrazumeva osude “komunističkih zločina”. E tu su se izgleda potpuno našli kako u pogledu metodologije, krivotvorenje istorije i instrumentalizacije za dnevno-političke potrebe.

Upravo o tome govori tekst Heni Erceg, "Izuzetni leševi", koji odslikava stanje u Hrvatskoj ali i Srbiji.

Nalazimo se u situaciji u kojoj smo ali tako je kako je – ljudi su sa manje ili više pesimizma/optimizma, manji broj je impresioniran a mnogo veći depresioniran, malo njih ima mnogo, a mnogo njih malo. Dok neke stranke pozivaju na strpljenje,druge nude spas za glas, treće se formiraju i tako u krug.

Optimizam nalaže da se stvari posmatraju više belo nego crno što mu dođe sve više sivo i sumorno. Sigurno je da može i mora biti bolje ali sa mnogo više volje.

 “Za ovo gde smo stigli, niko nema alibi. Svi smo krivci. Jedni druge ne slušamo i ne razumemo, svako radi protiv svakoga, površni smo, lakomisleni, i ne nedostaje nam samo poslovni nego i lični moral. Zato je kod nas sve relativizirano, za svaki pogrešan postupak postoji opravdanje. Ovde se oni koji umeju da lažu,

Evropski parlament je 19. januara 2011. na sednici u Strazburu ogromnom većinom glasova ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom - za je glasalo  612 poslanika, dok je 38 bilo protiv.

Rezolucijom se pruža podrška prijemu Srbije u EU, ali se i vlasti Srbije pozivaju da okončaju saradnju sa Haškim tribunalom, započnu dijalog sa Kosovom i dovrše započete reforme kako bi Srbija napredovala ka članstvu u EU.Nesumnjivo da će zahtevi i stavovi izneti u Rezoluciji biti predmet političkih sporenja kod nas, uz već viđena tumačenja kako se kome svidi.

A da ne bi bilo kao sa tumačenjem R1244 iz koje uzimamo što nam se sviđa a izostavljamo ono što smatramo da nam ne ide u prilog, bilo bi dobro da se naši političari i sve stranke jasno očituju kako koju tačku shvataju. Naravno zahtevi ili očekivanja izneta u Rezoluciji nisu ni naredbodavnog ni ultimativnog karaktera ali  to ipak  zajednički dokumenat EP u kome su aktivno učestvovale i države koje nisu priznale Kosovo. Dakle, od Srbije se ne traži faktički ništa što ona sama nije prihvatila i nije se bunila.

Upravo iz tih razloga , a i da ne bude da nam nije kazato,  valja navesti tačke u kojima su formulisani stavovi i zahtevi u vezi Kosova, odnosa sa susedima i regionalnoj saradnji, kao i  pitanje saradnje sa Haškim tribunalom.

Pa evo tih tačaka:

Ipak, izgleda da Fond PIO brine samo o sebi,jer dok penzioneri čekaju svojih 2% povećanja koji će im obezbediti značajno povećanje standarda,  oni koji brinu o njima povećavaju sebi plate za 20%, što je samo  10 puta veće.

Pored toga, Vlada odobrila Fondu za penziono i invalidsko osiguranje da zaposli novih 100 ljudi, iako je prošle godine otpustila 461 radnika koji su bili višak. Njima je na ime  otpremnine isplaćeno po 4.500 evra po čoveku ili više od dva miliona evra. A pošto će sada da zaposli 100 ljudi, njima će iz državne kase samo na plate mesečno da ode novih 4,4 miliona dinara, pošto je u fondu prosečna plata 46.464 dinara. Najveći iznosi za plate isplaćeni su u julu i avgustu prošle godine. Tada je oko 3.200 radnika dobilo ukupno 245 miliona dinara (u proseku po 76.500 dinara). Tada je Fond raspolagao sa viškom para pa je ponudio opciju prekovremenog rada jer nisu dozvoljena „regularna“ povećanja. Gotovo svi radnici Fonda radili su produženo radno vreme i tako zaradili dodatni dinar, tj. ostajali su na poslu da bi opravdali neregularna povećanja.
Potpredsednik Vlade Krkobabić nije bio raspoložen za razgovor na ovu temu pa je, navodno odgovorio novinaru

  "Zovite me sutra, imam sada neke ljude ovde, ne mogu da pričam. Ćao, živeli".

Političke scene u Srbiji postaje izgleda sve uprošćenija ali istovremeno i sve komplikovanija za razumevanje ko, koga, sa kim,protiv koga, za koga jer sve može da bidne a ne mora da znači. Evidentno je opadanju značaja programa za za stranačke elite., a imidž postaje važniji od programa kao prepoznatljivog stranačkog identiteta, umesto demokratije imamo praksu koja se moženazvati „imidžokratijom“, „videopolitikom“ i „inscenacijama ideoloških razlika“.

Odgovore na to kakva će nam izgledati politička scena u narednim godinama nude nam tri kompetentne stranačke ličnosti, građanima ostaje da na osnovu toga zaključimo šta god nam volja, a u pravu će biti onaj za koga se pokaže da je bio u pravu.U svakom slučaju, oni će biti u pravu i kada promene iznete stavove, a ko se za njih zalepi sam je kriv.

Nedavno su se predstavnici privrednih komora Srbije, Slovenije i Hrvatske složili u tome da stvaranje neke nove “ekonomske SFRJ” nije pitanje nostalgije, već potrebe izlaska iz krize, zbog novih investicija, ali pre svega boljeg standarda građana.

U prilog tome ide i činjenica  da je  Srbija u 10 meseci prošle godine 32% svog ukupnog izvoza i 11,6%  uvoza realizovala u državama, bivšim republikama , SFRJ i da sa svima osim Hrvatskom i Slovenijom ima suficit.