I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,

Ko sada za njima u strahu plače

I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada

Vratiti pod voljene krovove domaće.

Ove stihove napisao je, pod pseudonimom Vuk Slavič, pesnik i general Rudolf Majster, najveći general i jedan od dva najveća državnika koje je Slovenija ikada imala. Prvi koji je nakon grofa Hermana I Celjskog imao hrabrosti i snage da planira i da se bori za slovenačku zemlju.

U petak pre podne mi je stigao mejl, u kom Medijska organizacija jugoistočne Evrope kaže:

Klan Kosova Television Journalist and Cameraman Attacked in Kosovo

Vienna, 9 September 2010 - The South East Europe Media Organisation (SEEMO), a network of editors, media executives and leading journalists in South East and Central Europe and an affiliate of the International Press Institute (IPI) is alarmed by the recent attack on Klan Kosova Television journalist Valentina Ahmeti and cameraman Arben Restelica, in the town of Ferizaj/Urosevac.

According to information received by SEEMO, on 8 September 2010 TV journalist Valentina Ahmeti and cameraman Arben Restelica were investigating a case at the Gjon Sereci elementary school in Ferizaj/Urosevac, and were filming parts of the school and interviewing students and teachers. The director of the school attacked Ahmeti and Restelica and locked them in a classroom for 40 minutes. Restelica managed to call the police who eventually escorted the director of the school to the nearest police station.

Ne volim kad nisam obaveštena. Kad mi promaknu stvari, pa me realnost zaprepasti za dobro jutro.

Jutros je štucavim kreštanjem zagrcalo zvono na ulaznim vratima (sto puta sam rekla Žmuu da se to popravi). Balkanskim, nikadneznaš, pogledom kroz špijunku utvrdila sam da me sa druge strane presovanog drveta, zvanog vrata, gleda nemirna bela loptica na federu, sa crnom tačkom u sredini. Radoznalost bratska sa pavijanima naterala me, da uprkos svim mogućim opasnostima, koje vrebaju samu ženu u stanu, otvorim vrata i rizikujem napad isturenog odreda vanzemaljske invazije.

»U životu se ljudi ne ubijaju, ne bese i ne izjavljuju ljubav u svakom trenutku. Veći deo svog života jedu, piju i govore besmislice.«

(Anton Pavlovič Čehov)

Problem je u tome što je žena po imenu Nebo napravila skandal. Prosto nešto odvratno. Ona, majka blizanaca, Skaj Baučer je objavila na jednoj od društvenih mreža svoju sliku, na kojoj doji ćerku i sina. Ne bi to bilo loše, kao što bi čak i poželjno bilo to što je od pojasa nagore gola, da na toj slici ona ne izgleda kao što žene u stvarnosti često izgledaju. Fotografija je, naravno, jurnula i u ostale internetske sokake, i izazvala najstrašnije zgražavanje realnošću uznemirenih korisnika. Naročito korisnica.

Otkad znam za sebe proganjala sam mačke. Svih boja i veličina. Preferirala sam mačiće i čeznula da mi neko pokloni tigra, ako može amurskog. Da bude moj, da mi prede k'o

  Sve prisutne želim da ovom prilikom podsetim na činjenicu da sam strastveni obožavalac leta. Kad pomenuto stigne, pa kad pripali rernu na najjače, ja se prosto istopim od sreće. Sve mi na nos izlazi radost što imam priliku da dišem na uši i osećam kako mi se duž kičme razvlači lepljiva glista vrućinčine. Još kad do belog usijanja užeže sunčano oko mog obožavanog godišnjeg doba, prosto pobenavim od oduševljenja. Tad postanem izuzetno praktična i laka za održavanje. Ekonomičnije pojave od mene nema. Dovoljno mi je da me samo svi ostave na miru, da mi niko ne prilazi, jer to je vreme kad mi se kvari termostat. Tako bar tvrdi Žmu. Umesto da moj organizam počne da se hladi u pokušaju da održi predviđenu telesnu temperaturu, meni se pokvari neko dugme i počnem da se pregrevam. Čak i kada letnja noć makar mrvu poštedi vrućina uboge žive stvorove, moj sistem veruje da se treba samootopiti, vratiti u praiskonsku supu. Zbog toga Žmu diskretno i nenametljivo, tokom celog leta, pokušava da me jednonožnim radom izgura sa kreveta. Iako imam crno na belom potpisano da će uvek da bude sa mnom, i u dobru i u zlu. I tokom leta.

Naša Princeza danas puni 17 godina. Ima li boljih godina od tih i za jednu princezu...

Dan pred sam ja sedela u svojoj sobi i bila lično tuga tugina.

Dan pred su Roditeljica i Moj Otac u dnevnoj sobi naše stambene, novobeogradske jedinice, vodili razgovor koji bi svakog prisluškivača izbacio iz takta špijunskom sadržinom, koja se mahom sastojala od zamenica i glagola:

-      Gde je njen spisak?

-      Meni ga nije dala ali sam pola od pre zapamtio.

-      I sad pola ima, a pola nema.

-      Ima više od pola, dovoljno joj je za početak.

-      Jesi išao tamo sa njom?

-      Išao sam bez nje, ali sutra idemo zajedno.

-      Zašto opet?

-      Zato što je kod Petla gužva do parka.

-      Šta si čekao do sad?

-      Da mi ga da.

-      I?

-      Ne zna gde je.

-      Zovi je!

-      Jeliceeeeeee!

Draga Jelka,

Biševo je po mom merilu, osećanju pusto ostrvo, u najlepšoj asocijaciji na te dve reči, iz ugla osobe koja ima potrebu da se skloni od mnoštva ljudi. Kada ovde sretneš čoveka, zaista se obraduješ.

Na Biševu je mir, divljina, bujna vegetacija raznih začina i trava, more na sve strane. Horizont u nedogled, koji u stvara utisak kao da te opasuje. Dovoljno daleeeko da se odrodiš od civilizacije. Noću su zvezde i sazvežđa na dohvat ruke.

Prvi pravi! Pao je. Prvi pravi sneg ove godine, ove zime. Onaj šećerni, što škripi i zatrpava. Koji pada horizontalno, pod noćnim svetlom uličnih lampi. Gust i sitan, tih. Čekala sam ga otkako je prošlo leto, čim se zanjihalo granje javora u mom prozoru. Desno granje, ono koje zaljulja istočni vetar, koji sa sobom pre ili kasnije donese sneg. A uvek najgušće, igleno pada noću. Tada ulice plišano ućute i ceo grad zatrpava tišina koja se cakli. Noću.