Kad se popneš na brdašce
Branko,
Gore, uzbrdo po bulevaru, podosta iznad Đerma ima pekarica. S desne strane. Jedna jedina. Bez konkurencije podivljalih modernističkih pekara.
Priznajem da najviše mrzim nepravdu. Ljudi oko mene to zovu "robihudovskim" i "aktivističkim" nagonom, kažu da se previše palim, da nije nešto baš tako strašno, pa dobro, ma prođi, zaboravi...a ja ne mogu da pobedim osećaj da su prolaženje pored, okretanje pogleda i žmurenje, samo mrvice od kojih će narasti lavina, koja će nas pregaziti, otvorenih očiju i bez griže savesti. Uostalom, to smo već videli. Ono što nismo videli, a izgleda nećemo ni videti je, da je ta lavina shvatila ili da namerava da shvati nesreću, tugu, sram i ljudski jad, koji je za sobom ostavila.
Dragi moji, svi vi koji ste ovih godina čekali u redovima pred ambasadama, koji ste molili rođake i prijatelje da vam pošalju garantna pisma, koji ste sakupljali kilograme potvrda i papira, stideli se pred šalterima, svi vi koji 18 godina niste mogli da putujete, a da pre toga ne prođete torturu papirologije, konačno možete da odahnete. Konačno možete da putujete kao ljudi. Želim vam srećno što više puteva i putovanja, što više granica i zemalja, jer ako je nešto važno u životu, važno je upravo to - putovati.
Ovo je blog žurka za Mašu i Dalija, naš prvi blogerski bračni par, za prve koji su se na ovom blogu sreli, upoznali, zaljubili i – VENČALI!
Htela bih da napišem blog, a glavom mi proleće svašta. Sekvence, koje prekida očaj naslovnih vesti. 
Operacija visokog rizika ušla je u svoj deo drugi kada su Naši: Šefik, Nermin, Jasmin, nepoznati moler i hevimetal plakardžija priveli kraju aranžiranje budućeg gnezda za bivanje Babe i Dede. Od tog trenutka počinje akcija visokog napona, u kojoj ja i dalje dužim ljudski faktor, pre svega objekte seljenja, a Žmu se povlači u filozofske dubine razmatranja tog jezičkog i demografskog pojma.
