Umro je lako i brzo. Bol jeste bio opak i oštar, ali je kratko trajao, tri sekunde ili nešto manje, više svakako ne. On je bar umeo da proceni vreme. Stigao je da se uhvati za grudi, a zatim pao na pločnik. Da je razmišljao o umiranju, poželeo bi takvu smrt.

(Upozorenje: nastaviti čitanje samo ako imate dovoljno vremena, priča je duga.)

U povodu filmskog hita "OPENHAJMER", o događajima koji su prethodili projektu "Menhetn".

Post je bez mnogo reči, samo dva linka. Prvi je iz 2017, a drugi je današnji.

Link prvi.

Link drugi.

Moris, francuski glumac i šansonjer, upitan u poznim godinama kako se oseća,  odgovorio je: odlično… s obzirom na alternativu. Na isto pitanje, Orson, još poznatiji američki glumac i režiser, odgovorio je citirajući Ševaljea: odlično… s obzirom na alternativu.

Luis, Španac, veliki filmski stvaralac, također u poznim godinama, u uskom krugu, tokom večere na jednom od filmskih  festivala u Kanu ili Veneciji priča: nedavno, jednog jutra probudim se, i za razliku od prethodnih buđenja, osećam se opušteno, srećno… a ne vidim jasan razlog takvom  iznenadno lepom raspoloženju… onda malo razmislim I zaključim – to je zato što me žene više ne interesuju.

Napustio je svoju porodicu, svoje čitaoce i ovaj svet veliki češki, francuski i evropski pisac. Iza njega su ostala  njegova dela koja će trajati.

Na ovom blogu pre 15 godina vodili smo raspravu o njemu i njegovom delu, a u povodu Izveštaja br. 624.

Leta gospodnjeg 1967. Vojna hunta u Grčkoj izdaje Dekret br. 13,  kojim se zabranjuje izvođenje i slušanje muzike Mikisa Teodorakisa. Njega, suprugu mu  i njihove dvoje dece  hapsi i zatvara u koncentracioni kamp Oropos. Zahvaljujući Dmitriju Šorstakoviču, Leonardu Bernštajnu, Arturu Mileru, Hariju Belafonte i drugim velikim umetnicima tog vremena organizovanim u Međunarodni pokret solidarnosti, vojna hunta mu zamenjuje kaznu zatonečinstva  u izgnanstvo iz Grčke.

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889-tog, posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno javio velikom županu u Novi Sad. Kočijaš je umeo reći samo toliko da su svinje, u nekoliko bačkih sela, naglo počele da crkavaju i da se u Magistratu plaše da nije u pitanju svinjska kuga.

Kažu da se ovih dana na ulicama i trgovima Beograda ponovo piše istorija Srbije, kao onomad 27. marta 1941.g. ili 5. oktobra 2.000.g. Pa da vidimo da li je tako... samo toliko i ništa više.

Vlada Republike Srbije usvojila je, kako se navodi u saopštenju, na današnjoj sednici Odluku o prestanku važenja Odluke o obrazovanju Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti kovid-19, s obzirom na to da je širenje virusa sa svim podvarijantama smanjeno u bitnoj meri u odnosu na period osnivanja ovog tela, kao i da ne postoji potreba za preduzimanjem koordinisanih aktivnosti organa državne uprave i stručnih lica medicinske i druge struke.

 Vječnaja pamjat.

Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski, tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka ‘Odakle sam bila, više nisam’ i roman ‘Estoril’, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. ‘Zamalek’, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo.