Šestomesečna policijska istraga pokazala je da postoji osnovana sumnja da su roditelji male Tijane Ognjanović  manipulisali novcem skupljenim u humanitarnoj akciji za spašavanje njenog života, da nisu prijavili sve račune na koji je novac uplaćivan, te da su raznim transakcijama pokušali da operu i prikriju značajne sume novca prikupljenog za lečenje njihove kćerke. Na osnovu takvih nalaza policija je podnela krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu sa predlogom da podigne tužbu.  I tako je, nažalost, najveća humanitarna akcija u Srbiji, prerasla u najveću humanitarnu aferu u Srbiji.

Budućnost je kategorija koja ima samo jednu sigurnu dimenziju –  da dolazi posle sadašnjosti. Ona će, u svakom slučaju, biti različita od slike koju o njoj danas imamo. Potpuno različita, međutim, neće biti. Kada je reč o bliskoj budućnosti, preciznije o pandemiji covid 19, može li se predvideti njen kraj?  

Poštovane kolege, 
obraćamo Vam se sa zahtevom da poništite svoju odluku o dodeljivanju počasnog doktorata Beogradskog univerziteta Majklu Volceru (Michael Walzer), profesoru Prinstonskog univerziteta u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tako počinje pismo upućeno Senatu Beogradskog univerziteta, koje su potpisali čak 204 nastavnika tog univerziteta.

Filozofija i nauka kažu da u sve treba sumnjati (de omnibus dubitandum). Za crkvu je sumnja u Isusovo vaskrsenje veliki  greh. Zbog izrečene sumnje mnogi su pred svetom inkvizicijom umirali u mukama i goreli na lomačama. Ipak, i Isusovi učenici, a posebno jedan - neverni Toma, u početku su sumnjali u njegovo vaskrsenje. Sumnja, dakle, ne bi trebala biti greh. Jer, sumnjam znači mislim, a mislim, znači jesam (cogito, ergo sum). Pred svaki Uskrs ponovo se pitam, šta je bolje verovati ili sumnjati i da li je čoveku uopšte dato da bira između sumnje i vere?

Čak i lošiji studenti, koji nisu baš redovno priustvovali svim predavanjima iz međunarodnog prava, a na ispitu se provukli sa tankom šesticom, da ih je neko pitao, prognozirali bi da će Međunarodni sud pravde odbaciti  i hrvatsku tužbiu i srpsku protivtužbu za genocid. O expertima za međunarodno pravo da i ne govorimo. Tako je i bilo. Međutim, za odbacivanje hrvatske tužbe glasalo je 15 sudija, dvojica su bila protiv, dok je srpska protivtužba odbačena jednoglasno. U zasedanju MSP ravnopravno su učestvovali po jedan ad hoc sudija iz Hrvatske i iz Srbije. U odbacivanju hrvatske tužbe ad hoc sudija iz Hrvatske je izdvojio svoje mišljenje, dok je ad hoc sudija iz Srbije glasao i za odbacivanje hrvatske tužbe i srpske protivtužbe. Koji je od ove dvojice ad hoc sudija, Hrvat ili Srbin, dremkao na predavanjima iz međunarodnog prava, pogotovo u delu o genocidu, ili su moguće ovde u pitanju neki drugi, izvanpravnički, razlozi? Ako jesu, koji su?

… ali ne treba tugovati - Dunav, Sava i Morava nas čekaju.

Svoju prvu propast sveta doživeo sam, a boguhvala i preživeo, negde između jedanaeste i dvanaeste godine svog života.  Ako se dobro sećam, ta prva propast, ne samo mene, nego i vascelog znanog i neznanog sveta, trebalo je da se desi u februaru. Mislim da se radilo o nepoznatom asteroidu, koji je baš tog februara nameračio da udari na planetu Zemlju. Pitao sam oca: Tata, a šta ćemo sad? Neuk po pitanju  astrofizike, odgovorio mi je: Ne brini sine, preživećemo nekako. Žilavi seljak, moj otac, sa čvrstim korenima u sremskoj crnici, koji je kao i njegov deda i pradeda savšta preživeo, bio je i tog puta u pravu – preživeli smo. Zašto je taj astoreid promenio pravac, nije mi poznato. Od tada, pa do danas, ja sam lično preživeo bar dvadesetak propasti sveta. Ali, evo po ko zna koji put, i ove 2010.godine, dok jedni drugima sa osmehom i uz čašicu nazdravljamo i želimo svako dobro i dug život, tamo nekakvi učeni naučnici tvrde da i meni i vama i planeti Zemlji ptreti nova propast.

Blogeri ovdašnji, jedan mlađi i jedan nešto stariji postavili su svoje tekstove o kusima i repatima, šutima i rogatima, rogovima u džaku i uvredama na blogu, ali su obojica, iz  meni nerazumljivih razloga, svoje postove zatvorili za komentare.

Ako želite komentarisati možete ovde. 

Vojislav Stojković

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

- Moj otac Šimon, iako poreklom Jevrejin, nije bio ni trgovac, ni zlatar, a ni zelenaš, bio je paor i čobanin.

                  O Jehova, Ti stvori prve od nas po obličju svojemu, muško i žensko stvori ih i reče im: rađajte se i množite se i napunite zemlju.

                  Slušajući Tvoj glas u plemenu mome Avraam rodi Isaka, a ovaj sebi rodi sina Jakova, Jakov rodi Judu i braću njegovu, Juda rodi Faresa i Zaru s Tamarom, a Fares rodi Esrema, Esrem Arama, Aram Aminadava, njemu se rodi sin Naason, a ovome Salomon, Salomon rodi Vooza, Vooz Ovida s Rutom, Ovid rodi Jeseja, Jesej Davida cara i tako sve do Jakova, oca mojega, koji rodi mene Josifa.