E da, takav mi je dan...

Drugs are our friends...

Ima dana kad mi iskreno nedostaju.

Od skora je nasa mala brdovita zemlja na Balkanu uvela mogucnost sluzenja vojske za zene i nije nam dugo trebalo, jeste da je i Iran to uveo pre nas, ali ipak impresivno.

Danas je divan dan, vruce je, mrzim autobuse kojim moram da se vozam jer sam skucao kola, iritiraju me ljudi oko mene, ali ako izuzmemo sve to i jos mnogo toga, dan je divan.

Sledi dosadan i dug Tehnicko-informativno-narikacki tekst, namene zajebantske.

Posle poruke naseg sponzora...

 Heh, e da, zajebancija sa mrtvima je popularna sportska disciplina na ovoj planeti, isplativo je, zabavno, i svi vole da ucestvuju.

Smrt deluje prilicno konacno kad je ovako pogledate izbliza, ali nije, ja verujem da postoje ljudi koji mogu da savladaju i smrt, nije da su oni veci ili jaci od smrti, jednostavno smrt nije nadlezna za takve ljude, ona naravno uzme svoj deo, ali oni nikad ne odu sa njom, jednostavno oni njoj ne pripadaju, oni su mrtvi ali i dalje nisu njeni, tako da ce ovo biti tekst o jednom besmrtnom coveku, o besmrtnim i prokletim ako bas hocete.

Cisto za moju dusu, za ono sto je ostalo od nje, ako je ima ili ako je uopste ikad bilo, da malo podsetim smrt da ne zalazi u ove moje besmrtnike, ona ionako ima dovoljno svojih, ovi su moji.

Ovde ide naslov i ono o cemu se radi u tekstu, ukratko sta je smisao, ali posto ovaj tekst nema neki smisao (opet ko i obicno), eto tako, a opet ne smem da ostavim samo jednu recenicu iz tehnickih razloga (pukne stranica, pa upravi puke film, pa deca u Aziji koja rade za deset dinara dnevno moraju da otklanjaju kvar, ma cudo...) i tako...a vi kako ste...

Svi se nesto u ovoj drzavi neceg plase, svako ima nesto svoje ali eto, svi su uplaseni od neceg, neki bi se pre sakrili sa misevima u rupu nego da se okrenu da vide sta je ta senka iza njih, a senke ko senke, jake i strasne, cim ih pogledate one nestanu.

Jel' su vama pricali price kad ste bili mali, meni do imbecilnosti, posto su moji roditelji sluzili narodu i dizali jogurt revoluciju a ja bio non stop bolestan kad sam bio mali, dede i babe su bili glavni izvor zabave, a kao i svaciji baba i deda oni su bili puni prica i bajki.

Dosta toga sam zaboravio, ali ima jedna kojom sam sad vise odusevljen nego kad sam bio mali.

A sto, pitate vi, pa odgovor je jednostavan, prica o vampirima u kojoj je sve istinito... manje vise...

Zvezdica vise nema...

Nesto sam ovih dana zapeo za religiju, ne toliko za nju koliko za crkvu, mozda sam to samo ja, ali dal ste primetili, sto su crkve vece to je ljudi manje u njima, mislim nadje se da bude puno ljudi unutra, ali opet su prazne, niko tu nije onako zato sto treba svi nesto na moranje, nikom bas nije jasno zasto.

I lepe su one, ciste, svasta naslikano i sta ti ja znam, stanes pa gledas ne znas gde im je kraj, od hrama Svetog Save do gotskih katedrala, lepe su, impresivne.

Ja nikako da shvatim o cemu se tu radi, evo kako je to u mojoj familiji reseno...

Ima dana kad jedna slika govori vise od hiljadu reci. Svaka od tih slika opise hiljadu dana, svaki od tih dana sastoji se od milion slika i tako u krug, na kraju vam preostaje samo da se smejete.