- Imate li vi još dece? - upitala nas je doktorka kod koje smo prvi put došli kada je naša ćerka napunila tri godine.
- Nemamo - odgovorili smo.
- Pa šta čekate, ko će da se brine o njoj kada vi umrete?
-------
Kada imate dete sa posebnim potrebama, nemoguće je ne razmišljati o tome. Šta će biti sa njim/njom posle nas? I vaša glavna preokupacija postaje osposobljavanje deteta za život.
Otac sam deteta kojem nisu davane velike šanse za samostalan život. Nikada nije imala formalnu dijagnozu, osim one "usporen psihomotorni razvoj". Iza nas su godine borbe, vežbi, rada, lekarskih pregleda, analiza. Radili smo gomilu analiza, od kojih je svaka bila biti ili ne biti.

Tužan dan za Srbiju. Neka joj je večna slava i hvala joj za sve što je učinila za svoju zemlju. Iskreno saučešće porodici.

 

Aranđelovdan (21.11) 2008. godine, dan kada sam se registrovao na blog (u poslednjih nekoliko meseci na mom profilu piše 22.11, ne znam zašto, nije ni važno). Na jednom kraju sobe, ispred troseda, sedi moja žena. Na drugom kraju sobe sam ja. Sedim na podu i zovem ćerku da priđe. Krenula je od svoje majke ka meni, korak po korak. Došla je do mene i zagrlila me. Njeni prvi koraci. Sa dve godine i osam meseci. Zatim se vratila kod majke, pa opet kod mene, ni sam ne znam koliko puta. Šetala je tako sve dok nije bilo vreme da krenemo kod kuma na slavu. A pre samo godinu dana lekari su nam govorili kako nam je svima cilj da stane na noge do trećeg rođendana.

i gde na kraju pobeđuju Srbi. 

Parafraziram čuvenu izjavu meni dragog Garija Linekera o fudbalu i Nemcima, ali činjenica je da nam košarka baš leži.  Hrvati su se nekako oporavili od čuvene trice Đorđevića, ali ova će dugo da boli. Izgleda da je Dule

... on je objavljivao neke poverljive depeše koje su, neki tvrde, pomogle razumevanju svetske politike, ali i dobrim delom ogolile američku diplomatiju. Da se u zemlji Srbiji neko bavio depešama vezanim za našu zemlju, slika o političarima koji nas vode bila bi mnogo jasnija. Ali, očigledno da srpskim medijima to nije bila interesantna tema. Potpuno ih razumem, gde su našli da objavljuju depeše dok se Ceca patila u kućnom pritvoru!

Nego, da se vratim na Asanža. On se trenutno nalazi u Ekvadorskoj ambasadi u Londonu, a vlada Ekvadora mu je odobrila azil, da ne bi završio u nekom tamo Gvantanamu. Premijer Britanije je čak razmišljao da napadne pomenutu ambasadu, a vlasti Ujedinjenog Kraljevstva su jasno stavile do znanja da ih ne interesuje Asanžov azil i da će ga kad tad uhvatiti i preko Švedske poslati Ujka Semu.

Pre neko veče gospođa i ja sedimo kod prijatelja i uz kafu dođemo do teme kašica za bebe. Pohvalila nam se domaćica kako je Hipp kašice dobila iz Slovenije od rođake i da su tamo koštale pola evra komad. I to one od 190 grama. Setio sam se da sam ih ja u diskontima plaćao oko 2 Evra, pa reših da to još jednom proverim na netu i ako je istina - odmah na blog.

Za Lazu Kostića se ne može reći da je imao sreće u ljubavi, iako je bio veoma privlačan ženama. Njegova prva ljubav umire kada

Da li će otkriće doktora Paola Zambonija, profesora na Univerzitetu u Ferari (Italija), značiti revoluciju u istraživanju i lečenju MS - ostaje da se vidi. Ono što je već sada vidljivo jeste da je njegovo otkriće izazvalo pravu eksploziju na Internetu. Probuđena je nada... Poseban pečat celoj ovoj priči daje činjenica da je doktor Zamboni u istraživanje krenuo iz sasvim ličnog motiva - da pomogne svojoj oboleloj

U ruci sam držao dopis od strane Ministarstva prosvete gde nas obaveštavaju da je odlaganje škole moguće i ove školske godine. Ali, mi smo već krenuli sa pripremama. Presrećni koliko nam je ćerka napredovala u poslednjih godinu dana, otišli smo na dogovor sa defektologom i pedijatrom, ženama čiji trud oko naše ćerke uveliko prevazilazi ono što zakon traži od njih. Dogovor je bio da nas četvoro i psiholog, koji je toga dana bio sprečen da dođe, zajedno donesemo odluku. A svo četvoro smo bili u dilemi šta da radimo. I doneli smo jednoglasnu odluku: neka psiholog odluči :-)

Sat

Planirao sam da ovu nedelju počnem svojom pričom o poseti Šumadiji. Međutim, Ibarska magistrala je na mene ostavila takav utisak da će moja današnja tema ipak biti drugačija.

Ne vozim Ibarskom često. Samo kada mi se poklope obaveze u Beogradu sa odlaskom na vikend u centralnu Srbiju. Više volim, kao i mnogi drugi Vojvođani, da idem preko Fruške gore. Iskustva sa Ibarske su bila da ljudi voze nešto brže nego što sam navikao na drugim putevima po Srbiji, ali nije bilo stresnih situacija. Pri odlasku sam primetio bilbord na kome se reklamiraju pogrebne usluge, što me čak