Interesantno da je išta slično stručno formulisano tek 1999. godine. Naime, istraživači sa Kornel univerziteta Dejvid Daning i Džastin Kruger su, inspirisani likom i delom poznatog pljačkaša banaka Mekartura Vilera, došli na ideju da ispitaju načine na koje ljudi različitih nivoa kompetentnosti uopšte i doživljavaju svoju kompetentnost. Daning i Kruger su bili fascinirani Mekarturovom idejom na koju je došao čuvši priču po kojoj su špijuni tokom 19. veka pisali nevidljive poruke jedni drugima koristeći limunov sok umesto mastila. Na kraju, njegova originalna zamisao je bila da prekrije lice limunovim sokom kako bi u bankama koje je pljačkao bio nevidljiv kamerama za obezbeđenje. Na taj način je uspeo da opljačka dve banke, jedino što mu je nakon drugog pokušaja ostalo nejasno kako su uspeli da ga uhvate.

Malo je onih koji nikada nisu čuli za „Čarobnjaka iz Oza" ili bar delom nisu odgledali čuvenu holivudsku adaptaciju ove knjige. Setićete se, verovatno, i Kanzasa koji više nije u Kanzasu, uplašenog lava, dobrih i zlih veštica, kao i Mančkina koji veselo skakuću po putu popločanom zlatnim ciglama. Sad, na stranu i kuriozitet po kome „Čarobnjak iz Oza", u stvari, predstavlja i prvi holivudski spektakl snimljen u Tehnikoloru, poznat i po, za američke prilike možda donekle i neprimerenoj rečenici: „Ne postoji mesto na svetu kao što je dom" (mislim, ako se uzme u obzir činjenica da godišnje iz ostatka sveta uvoze na stotine hiljada radnika svih mogućih struka). Ipak, blog je o nečem sasvim drugom.

inače dobre ljude navodi da čine zlo

Ponekad ste se, možda, zapitali kako su Nemci, narod Getea i Gausa, uspeli toliko nisko da padnu uoči i tokom II sv. rata. Ili, kako junak Zalivskog rata, osvedočeni dobrotvor lokalne zajednice i generalno „super lik", postaje čuvar-sadista po US vojnim zatvorima u Gvantanamu i Iraku. Sad, neko će reći da je tome bio sklon, dok bi poznati profesor Filip Zimbardo sa Stanforda ipak imao na sve da doda još po nešto.

Što neko reče, sve srećne imperije slične su jedna drugoj, dok su sve nesrećne nesrećne na neki svoj način. Dobro, parafrazirao sam Tolstoja, koji je pre, u stvari, i mislio na porodice nego na imperije. Sad, kada su porodice u pitanju mnogi bi se možda sa rečenim i složili, dok bi kod imperija već po svoj prilici došlo i do popriličnog zatezanja. Jer, postoji više autora, koji se doduše i ne izjašnjavaju nešto preterano na temu sreće imperija, ali su sa druge strane manje-više jednoglasni kada je u pitanju njihova neumitna kob. Naime, po priči, sve poznate civilizacije i imperije dele u suštini sličnu sudbinu, prolazeći kroz šest karakterističnih faza, nastajući, trajući i nestajući na gotovo identičan način.

Prošlo je više godina od zadnjih američkih predsedničkih izbora, a afera ruskog mešanja u njihov ishod još uvek je ništa manje aktuelna. Jer, demokratska kongresna većina i dalje uveliko preti Trampu impičmentom, sve zbog navodnog nestašluka nekolicine ruskih hakera, koliko god sve to na prvi pogled uopšte i delovalo neverovatno. Sad tema bloga i nisu toliko ti sami izbori, već pre pitanje da li je moguće da se tako nešto uopšte i dešava :), odnosno, koliko su se možda ranije i neke druge zemlje mešale u tuđe izbore, uključujući u to i same SAD. A opet, zašto stati samo kod izbora - zašto se ne bi otišlo dalje, do nekih dalekosežnijih i dugoročnijih spoljnih uticaja, počev od smena vladara, ukrupnjavanja ili cepkanja država, pa sve do promene čitavih političkih uređenja i sistema (evo i aktuelnog primera Venecuele). Jer, tu, između ostalih, i Rusija konja za trku ima, bar kada su u igri teorije zavere o uticaju SAD na njenu unutrašnju politiku.

Blog, naravno, nije samo o poznatom beogradskom fantomu, koji je obeležio deset za mnoge nezaboravnih beogradskih dana sa kraja sedamdesetih (dobro, za neke su svi beogradski dani sa kraja sedamdesetih nezaboravni) vozeći ukradeni Porše po gradu do tada neviđenim brzinama. I to u trenutku u kome se sve naizgled bilo složilo - egzotični auto, lepo vreme, neuobičajene trke po centralnim ulicama, a kao šlag na torti i činjenica da baš tih dana drug Tito nije bio u gradu (poseta 1979. Kastru i Kubi). Što je sve verovatno dodatno i doprinelo osećaju novootkrivene slobode mnogih kibicera okupljenih na Slaviji, Autokomandi i Terazijama.

Da li bi iko trebalo da se zabrine nad činjenicom da je Stiv Benon zainteresovan za ishod narednih EU parlamentarnih izbora. I da li bi još više trebalo da brine to što se Stiv zalaže za ukrupnjavanje i jačanje evropske desnice (inače Benon je bio manje-više prvi čovek Trampove pobedničke predsedničke kampanje, kao i njegov bliski saradnik i savetnik, bivši doduše). Sad bilo da g. Stiv priča u svoje lično ime ili u ime nekih novih, starih ili ko zna kojih već sve ne poslodavaca, ostaje pitanje kako (posebno u vremenima u kojima Ameriku, između ostalog, trese i afera vezano za uticaj Rusije na njihove izbore) jedna SAD interesna grupa, koja god i kakva god bila, može tako otvoreno da utiče na ishod evropskih izbora. Uz drugo, možda još i važnije pitanje – zbog čega druže Benone baš desnica.

Sećate se scene iz kultnog filma „2001: Odiseja u svemiru" u kome se čopori čovekolikih majmuna i majmunolikih ljudi koskama istrebljuju do iznemoglosti zbog komada mesa i gutljaja vode. I šta je onda uopšte i moglo na kraju da spreči njihovo totalno međusobno istrebljenje, kao i da započne bilo kakav oblik praistorijske diplomatije. Ne znam, da li je nekakav misteriozni i ezoterični obelisk prekinuo rat, zaveo mir i naterao ih da sarađuju, ili se radi o nečem trećem. Nečem, koliko jednostavnom toliko i genijalnom - o tome da su počeli međusobno da trguju.

Nedavno je na kablovskoj emitovan dokumentarno-fiktivni film „Hjuston, imamo problem", na vrlo interesantnu temu. Naime, radi se o tome da su tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u svemirskoj trci učestvovala tri igrača - SAD, SSSR i Jugoslavija. Ipak, iako je priča po priznanju autora prilično netačna, interesantan je način na koji su, kako to obično biva, zajedno sa izmišljenim ubačeni i istiniti detalji. Kao i pitanje gde je stvarna granica između istine i fikcije.