Svi koji smo odrastali u onoj, od mnogih nikada prežaljenoj, socijalističkoj federativnoj državi učeni smo od malih nogu kako revolucije u stvari predstavljaju jedan od najslobodnijih i najautohtonijih vidova manifestacije volje naroda, u njegovoj borbi za bolje i pravednije društvo. Sad, kako smo odrastali uvideli smo da postoje i neke druge strane revolucionarne borbe, počev od krajnje specifičnog odnosa revolucionara prema osnovnim ljudskim slobodama, pa sve do ozbiljnog znaka pitanja nad njihovom autohtonošću.

Sigurno vam se nekad desilo da nešto kupite, pa da se posle čudom čudite šta vam bi. Što i nije nešto preterano čudno, posebno kada se pogleda do kojih sve granica različite firme idu kako bi nas navele da kupimo baš njihove proizvode. To, do kakvih se sve detalja ide - neko bi pomislio da je na kraju nemoguće uopšte išta i prodati ili kupiti (ili što bi rekao Zenon, da je u stvari nemoguće napraviti ijedan korak). A, ipak, jeste.

Prošlo je više godina od zadnjih američkih predsedničkih izbora, a afera ruskog mešanja u njihov ishod još uvek je ništa manje aktuelna. Jer, demokratska kongresna većina i dalje uveliko preti Trampu impičmentom, sve zbog navodnog nestašluka nekolicine ruskih hakera, koliko god sve to na prvi pogled uopšte i delovalo neverovatno. Sad tema bloga i nisu toliko ti sami izbori, već pre pitanje da li je moguće da se tako nešto uopšte i dešava :), odnosno, koliko su se možda ranije i neke druge zemlje mešale u tuđe izbore, uključujući u to i same SAD. A opet, zašto stati samo kod izbora - zašto se ne bi otišlo dalje, do nekih dalekosežnijih i dugoročnijih spoljnih uticaja, počev od smena vladara, ukrupnjavanja ili cepkanja država, pa sve do promene čitavih političkih uređenja i sistema (evo i aktuelnog primera Venecuele). Jer, tu, između ostalih, i Rusija konja za trku ima, bar kada su u igri teorije zavere o uticaju SAD na njenu unutrašnju politiku.

Što su istraživači kroz istoriju odlazili dalje, suočavali sa se sličnim prilično interesantnim problemom. Naime, zamislite da ste pustolov koji u nekom 17. ili 18. veku stiže do udaljenih ostrva Tihog okeana, na kojima žive plemena urođenika manje-više izolovana od ostatka sveta. Tada komunikacija i na osnovnom nivou postaje problem - ali, čak i kada su prve jezičke barijere nekako i bivale prevaziđene, svekolike priče o dvorcima i kraljevima, svetlima velegrada i neizrecivim bogatstvima i dalje su udarale u priličan zid nerazumevanja. Sve dok misionari urođenicima nisu počeli da pričaju bajke.

Stvarno, da li je ideja o tome da svaki narod i narodnost na prostorima nekadašnje Jugoslavije dobiju zasebni paradržavni, ali kasnije i pravi državni prostor, sa svim odgovarajućim državotvornim obeležjima, prvi put začeta baš 29. novembra 1943. godine, na Drugom zasedanju AVNOJ-a? A, opet, možda je ova ideja i nekog novijeg datuma, ili je ipak i nešto starija. I, na kraju, možda je stvarno i bilo "dvadeset devetih novembara" i pre čuvenog "dvadeset devetog novembra".

Ili, da li su Englezi stvarno Englezi, ili se samo prave? Ovo je samo jedno od mnogih pitanja koja autor Al Marej postavlja u svojoj koliko šaljivoj toliko i ozbiljnoj seriji „Why does everyone hate the English" („Zbog čega svi mrze Engleze" [Link]), koja se trenutno prikazuje na dokumentarnom kablovskom kanalu „History". Naime, u svakoj se od epizoda Al (koji, naravno, predstavlja Englesku) „sukobljava" i „takmiči" u tome ko je bolji sa predstavnikom jednog od naroda sa kojima Englezi na ovaj ili onaj način imaju burnu istoriju nesuglasica, suprotstavljenih interesa, nesporazuma, zabluda i predubeđenja, kao i, generalno, pregršti nerazumevanja i stereotipa.

Sećate se scene iz kultnog filma „2001: Odiseja u svemiru" u kome se čopori čovekolikih majmuna i majmunolikih ljudi koskama istrebljuju do iznemoglosti zbog komada mesa i gutljaja vode. I šta je onda uopšte i moglo na kraju da spreči njihovo totalno međusobno istrebljenje, kao i da započne bilo kakav oblik praistorijske diplomatije. Ne znam, da li je nekakav misteriozni i ezoterični obelisk prekinuo rat, zaveo mir i naterao ih da sarađuju, ili se radi o nečem trećem. Nečem, koliko jednostavnom toliko i genijalnom - o tome da su počeli međusobno da trguju.

Da li bi iko trebalo da se zabrine nad činjenicom da je Stiv Benon zainteresovan za ishod narednih EU parlamentarnih izbora. I da li bi još više trebalo da brine to što se Stiv zalaže za ukrupnjavanje i jačanje evropske desnice (inače Benon je bio manje-više prvi čovek Trampove pobedničke predsedničke kampanje, kao i njegov bliski saradnik i savetnik, bivši doduše). Sad bilo da g. Stiv priča u svoje lično ime ili u ime nekih novih, starih ili ko zna kojih već sve ne poslodavaca, ostaje pitanje kako (posebno u vremenima u kojima Ameriku, između ostalog, trese i afera vezano za uticaj Rusije na njihove izbore) jedna SAD interesna grupa, koja god i kakva god bila, može tako otvoreno da utiče na ishod evropskih izbora. Uz drugo, možda još i važnije pitanje – zbog čega druže Benone baš desnica.

Moglo bi i "diplomirani blogeri", ukoliko preferirate studije istorije, novinarstva ili političkih nauka. A, opet, možda "blogeri umetnici" i "teoretičari blogeri", ako su vam fakulteti umetnosti više prirasli srcu. Na kraju, sve to nije toliko ni bitno, pošto izgleda da baš svi putevi koje prelaze novopečene struke na ovaj ili onaj način umeju da budu prilično trnoviti. Mislim, to kako od podviga nekolicine entuzijasta vremenom postaju nešto što se izučava na različitim nivoima školovanja, počev od onih nižih, preko srednjih, pa sve do viših i visokih.

Ko bi rekao da smo, kada navijamo na stadionima, ili dok pred ekranima vojujemo pobede po prvenstvima, kličemo tribunima, ili strepimo nad sudbinama junaka, već prilično zakoračili u - liminalno. Naime, koliko god zvučalo neverovatno, uverljivost raznih sportskih i drugih igara, filmova, emisija i pozorišnih predstava, knjiga i štampe, koncerata, reklama, kao i mnogo čega drugog u zabavi, politici, marketingu ili u umetnosti, dobrim delom prilično toga duguje, čemu drugom do i svojim - liminalnim elementima.