НИН-ова награда 2018 - за 2017.
ПЕТ РОМАНА У ФИНАЛУ
1. Јовица Аћин, СРОДНИЦИ – Лагуна
2. Мира Оташевић, ГОРГОНЕ – Геопоетика
3. Дејан Атанацковић, ЛУЗИТАНИЈА – Бесна кобила Земун
4. Давид Албахари, ДАНАС ЈЕ СРЕДА – Чаробна књига
5. Срђан Срдић, СРЕБРНА МАГЛА
ХВАТАЧИ СНОВА
Постоји старо учење о интерпретацији информација исписано на неколико страница пиринчане хартије, неразумљиво без познавања традиције из које је проистекло. Међутим, негде у средини дат је пример који је „интернационално транспарентан“ и применљив у свим културама и на свим језицима.
Када неко баци штап – наводи тај пример – пас ће гледати штап, а лав ће тражити ко га је бацио.
МОЋ И СЕНКА
На почетку романа Чеда Недељковића („Тежина сенке“, „Сигмапревент“, Врњачка Бања, 2017) прочитаћете опис кратког и необичног телефонског разговора. Кад политички првак странке која је сваким даном све јача подигне слушалицу, чује познати глас и само једну реченицу: „Крава је за продају“.
Ова, наизглед шифрована реченица, сажела је у себи вечити проблем уметности – однос према конкретној, актуелној власти. Током историје, свако знање, вештина, стваралачки замах, темперамент и инспирација били су својина власти или имали неку цену. Тако су створени монументи светске историје: од Вавилона и пирамида до Партенона и наших манастира. Они који не би на то пристали, уз тежак живот, остајали су непризнати и непознати.
Ово је основна тема романа ТЕЖИНА СЕНКЕ, приказана кроз животне судбине неколицине бивших ученика истог одељења.
ТРАЖЕЊЕ МРАКА
Први концерт неког бенда – ВИС-а (вокално-инструменталног састава) како се тада говорило, па још из престонице, у варошици је био догађај године. Карте су плануле, а излепљене плакате загледане сваког дана да се провери да случајно нема неких промена.
Најзад је дошао и тај дан. ВИС је стигао
ДЕВЕТ РЕПОВА ЛИСИЦЕ
У дневничким белешкама на почетку ФОРСИРАЊА РОМАНА-РЕКЕ Дубравке Угрешић (НИН-ова награда за роман године 1988. године – пре 30 година!) пише:
„.... Навратила је и моја пријатељица Сњежана и питала ме о чему ћу то писати. Па, ја бих о писцима, рекла сам. Па стално пишеш о писцима, рекла је. Само добри писци могу писати о било чему док лоши морају пазити на тему, додала је. Што могу кад волим писце зато што су тако мали, па ми их је жао, рекла сам ја...“
Те реченице су биле пророчке. У том роману и каснијих десетак књига есеја, прича и романа Дубравка Угрешић је заиста писала о писцима, писању, светским књижевним циркусима званим фестивали и симпозијуми и утврдила: писци јесу „мали“, али нема никога ко их због тога, или било чега другог, жали.
ДА ЛИ ВАМ ТРЕБА ИЗВОР НАФТЕ?
Веровали ви или не, али ја сам на лутријама два-три пута добио по 2 и више милиона евра, наследник сам господина Мишела Анреуа који има петро-компаније, наследник сам још неколико њих, саучесник у преносу милиона долара из Нигерије са кћерком неког нигеријског генерала и то бар два пута, а ако нисам
БЕЛИ ГАЈТАН АЛБАНСКЕ МАФИЈЕ
ИНТЕРВЈУ: ЈЕНС-МАРТИН ЕРИКСЕН, ДАНСКИ ПИСАЦ
ЖРТВЕ МАФИЈЕ ЗБОГ ЖУТЕ КУЋЕ
Роман „Бели конопац за Филипа Депреа” јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова
Као најузбудљивији политички трилер
„ИДЕ ШПОРЕТ, ВУЧЕ ШИФОЊЕРИ...“
Полазак првог воза, димљивог и бучног, био је велики догађај за Београд. Тог 23. августа 1884. године организован је свечани испраћај са иностраним гостима и путницима, цвећем, певањем и пуцањем из топова.
Пре тога, пруга Београд – Ниш била је проверена у појединим деловима
ГЛУМАЦ НА ПОЗОРНИЦИ
Професор nsarski (у тексту BIBLIJA LJUBITELJA KRATKE PRIČE код horheakimov -а, у коментару под насловом Dva kratka incidenta) подсетио ме је на причу коју сам писао на “задату тему”:
Нсарски пише:
Incident drugi: Ovo je pominjano kao briljantni početak jednog diplomskog rada na Yale school of drama (nju su posećivali, T. Williams, Salinger i ostali lumeni). Ovaj student je napisao početak drame koja nikad nije završena niti izvedena. Ali, kažu profesori škole, da je ideja odlična i nažalost nezavršena. U pitanju je drama, naravno.
Dakle, izvesni aspiring glumac dobije ulogu u nekoj predstavi. Predstava se odigra, pohvale uslede, i taj glumac, srećan zbog tog uspeha odluči da više ne silazi sa bine. Odluči da živi u tom pozorištu, na toj istoj bini, da mu tu donose hranu, da tu spava, da mu život tu bude...Kraj nikad nije napisan, ali su ga profesori sa Yale Univerziteta uvek isticali kao primer briljantne ideje koju niko ne ume istinski da dovrši.
Ту драму ја сам својевремено довршио као причу. Значи идемо, ево је:
ЛИМУН СА ВОТКОМ
или
Песма која се најлакше памти, а најтеже рецитује;
не може да се чита, па чак ни запише
Можда може да се, некако, преприча?
У спомен Петру Пајићу и Брани Петровићу