Nikada neću zaboraviti suze malog Etjena, rođenog prije 6 godina u Londonu. Kingstone hospital, rekao mi je samo par dana ranije kada smo se upoznali. Etjen, od oca Radža i majke Kam. Porijeklom Indus, i na to mi je, prilikom upoznavanja, skrenuo pažnju. Mjesto boravka London, Richmond park. Kasnije ću saznati

Ovde ništa specijalno.. puno snega, za sada jos malo posla a .. lepa iznenadjenje!

Znaš ko mi je došao u "mom" hotel??Budeće broj 1 na svetu! :-) NOLE DJOKOVIĆ!!

A sledeći subota Sale Djordjević.. na kraj nije bilo tolika tragedija da nisam otišao odavde?! ;-) 

Ti kako si? Kuda će da putuje uskoro?!Ili si samo spreman za odmor?! Nadam se da se vidimo opet uskoro! 

Ćao,Gavrilo

Ovo je pismo koje sam dobio od Gabrielea (kršteno Gavrilo, kako i sam sebe ponekad zove) pre nekoliko sedmica.  

- zimski solsticij je kratkodnevica na "severnoj" hemisferi Zemlje i označava datum kad ugledamo najjužniju tačku na nebu na kojoj Sunce izlazi i zalazi opisujući najkraći mogući luk preko neba, a zatim "stoji" tri zemaljska dana između 21/22.12 i 24/25.12., da bi se posle toga za jedan stepen pomerilo prema severu i otpočelo produžavanje svog lučnog "putovanja" po nebu, kako kaže analemma

Foto: Mira Zdjelar

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.

* - "Ispod vulkana" ("Under the volcano") je film iz 1984., po romanu (jedan od 100 najboljih ikad) Malcolm Lowry, režija John Huston, a glume Albert Finney, Jacqueline Bisset, Anthony Andrews. Ako ste film gledali lako

06.08.1945. bomba se zvala  "LittleBoy", avion je bio Enola Gay, cilj je bila  - Hirošima.                                                                                     

Nakon godina eksperimenata,

Foto: Mira Zdjelar

He awoke and wanted Mars. (Philip K. Dick: We Can Remember It for You Wholesale)

Mitovi počivaju na činjenici da vreme i od najvećeg očaja napravi zanimljive priče. Sa protokom godina stvari koje su nam događale poprime tu patinu mita, kao što i starost i trulost gradova deluje privlačno. Odnosimo se sa mešavinom strahopoštovanja i divljenja prema Haussmannovom Parizu i viktorijanskim kućicama na tragovima bivše Imperije između ostalog i zato što imaju tu sreću da ono što ih je proizvelo nije sada i ovde.

Isti taj fenomen postoji i na ličnom planu. Nigde nisam bio nesrećniji i utučeniji nego za svoje četiri godine u Beču, a sada kad pomislim na Beč asocijacije su mi Maroni, Glühwein, sneg u okićenom i ukrašenom decembru, krugovi tramvaja jedinice i dvojke oko Ringstrasse uz gledanje ljudi, ukrasa i istog tog snega, pogled na Hofburg kada se sa Grabena skrene na Michaelerplatz, i, možda pre nego bilo šta drugo, most preko Dunavskog kanala koji me je vodio do kraja grada u kojem sam stanovao, most zvani Aspernbrücke.

Foto: Mira Zdjelar

U mnogim delovima sveta automobil je prerastao značaj prevoznog sredstva i postao neka vrsta telesnog produžetka, obaveznog priključka ljudima. Bez automobila jednostavno se nikuda ne izlazi, automobil se ostavlja na mestu što bližem krajnjem cilju kako bi se smanjila potreba za pešačenjem. Šetanje gradovima, lutanje, tumaranje, ostavlja se samo besposličarima i onima koji ne mogu sebi da priušte kola.

Javni prevoz, stub evropske civilizacije, u Americi (govorim o celom kontinentu, od severa Kanade do Ognjene Zemlje) kao ozbiljna institucija postoji samo u nekoliko velikih gradova. Drugde vas život vrlo brzo podseti da je automobilska industrija vlasnik kontinenta. Kada sam se prvi put našao u Južnoj Americi i počeo da živim u São Paulu, nekako se nisam tome nadao, ali sam vrlo brzo shvatio da ovde ne samo da je automobil «ljudima koji drže do sebe» najdraži prijatelj, već da su oni najbogatiji prevazišli i taj stadijum, i voze se privatnim helikopterima da bi izbegli mešanje sa vlasnicima automobila u zakrčenom saobraćaju. Upozorili su me mnogi dobronamerni (vlasnici automobila) da su gradski autobusi i vozovi jako opasni, i da se njima ne treba voziti. Nekoliko meseci kasnije shvatio sam kolika je to besmislica, i od tada mi je život postao lakši. No, to je već druga priča.