U senci „velikih", „epohalnih" vesti, koje svakodnevno liferuju tabloidni i pinkoidni mediji u Srbiji, odvija se puzajući, neobjavljeni rat stanovništvu.

Iako nisam ovisnik o Facebooku, skoro svakog dana prošvrljam po njemu bar pola sata. Pre svega da bih video koje su izložbe, zanimljivi događaji...planirani za danas, sutra...a pogledam i šta je ko od mojih prijateljica i prijatelja postavio na stranu. Tako juče naiđoh na citat iz opusa Ive Andrića, koji glasi: Ne mogu ja dobri čoveče ozdraviti, jer ja i nisam bolestan, nego sam ovakav. Od sebe se ne može ozdraviti.

Narodnim

Pa valjda – dizanju.

No, sad bez šale, šege i mačevanja, otkud taj mazohistički poriv u ljudskog roda da se opuča pufćajući pod teškim tegovima za čijim podizanjem realno nema nikakve potrebe?

Užasan je osećaj kada se priča mora započeti sa ''bio je topao ili tmuran dan'' i tome slično, ali nekada se od te konvencionalne, da ne kažem – ustaljene rečenice, ne može pobeći, i zaista je bio topao junski dan, tek što su prestale kiše koje su danima padale, igrajući se sa mojim živcima, i na čiju me je pomisao sad bolela glava, sve je nekako bujalo, mirisala je lipa, nisam se ni na poslu mnogo umarao, dolazio sam kući zadovoljan i odlazio do obližnje prodavnice, čiji je vlasnik otac mog prijatelja, i gde sam oduvek, takoreći, uživao beneficije, da ne ulazim dublje u

Neću se praviti da razumem kako funkcionišu i šire se virusi. Vidim šta prave. Dovoljno mi je. Neću ni da se pravim da znam kakve mere je potrebno preduzeti da se virusi ne bi širili u društvu ili makar da se njihovo širenje smanji. Iskustvo drugih pokazuje kako mere rade. I poštujem te mere. Da li su mere dobre dovoljne, dobre, pravovremene drugo je pitanje. I neću da se pravim da znam kakve bi bile idealne.

http://www.stephenwiltshire.co.uk  i još malo video zapisa

Hvala Natasavb! 

                        Ovoga puta moja draga gošća je fantomatsicna ( Link! ):  

DANAS SAM IZAŠAO NAPOLJE. Nigde nikog nije bilo i samo bi povremeno, jako retko projurio koji auto. Policijski je čas pa na ulicu izlazi samo onaj ko ima posebnu dozvolu i onaj ko voli da krši propise o ograničenom kretanju u vreme pandemije virusa korona. Mene bi bilo sramota da prekršim taj propis i zato sam izašao samo na terasu.

Čuo sam kroz prozor gugutku i taj njen glas me je izvukao iz sobe. Pa to je fantastično, otkrio sam da u spoljnjem svetu postoje ptice. Uzeo sam fotoaparat i malo ih slikao.

Evo jedne zanimljive ideje iz bratske nam Rusije!

Uz moju ogradu od bar dvostruko politički nekorektne formulacije (pri čemu je bitniji onaj njen deo koji sugeriše čišćenje od nosilaca gluposti, a ne samo od gluposti, mada je, hm, i ono prvo često potrebno na civilizacijski prihvatljiv način kada ti nosioci civilizacijski neprihvatljivo ne žele da išta menjaju nabolje), braći Rusima i bratu predsedniku, a budućem starom-novom premijeru moram da čestitam na ideji za to luftiranje propisa i praksi, sa iskrenom željom da im promaja ne zalupi prozor, pa da od luftiranja ne bude ništa, baš kao što se sečivo naše "giljotine propisa" negde pri (škripavom) padu zaglavilo, a i onaj njegov niži kraj, ako se i približio bar nekoj od glava stoglave birokratske aždaje, nije mogao ni da je ogrebe, jer je neko "zaboravio" da ga naoštri.

Bolničke čekaonice su tmurna, depresivna mesta. Naročito one u dežurnim bolnicama.

Međutim, sinoć, negde oko devet, čekaonica hirurgije na Bežanijskoj kosi bila je, verujte mi, najrazdraganija u gradu. I šire.