Pre neki dan se moja Princeza, po ko zna koji put, nešto sporečkala sa najboljom joj drugaricom, i onda je, vrlo odlučno, došla sa zahtevom iz naslova.

Znam da će to mnogima zazvučati čudno - hoće dete pošto-poto da se vrati u tamo neku divlju Afriku, ali, ima ona svoje razloge.

No, da se ne pravim ja mnogo pametna - evo spiska zamerki moje Princeze.

1. Tamo sam imala kuću sa dvorištem!

2. Tamo nisam morala da pišem domaće ni da menjam smenu!

3. Tamo nisam razmišljala šta da obučem za školu!

4. Tamo su u školi deca ćutala na času!

5. Tamo su deca pristojnija!

6. Tamo je TV imala zanimljiviji program. Nije bilo glupih političkih emisija i grozne muzike!

7. Tamo me niko nije smarao!

Prođeš pored stare trafike i livadice na kojoj bi se leti igralo na male goliće i u predvečerje sa konjskih kola prodavao bostan, pređeš put koji je vodio tamo u dubinu naselja i prema Koloniji, provučeš se iza leđa penzinerima i kibicerima oko klupe smeštene u hladu lipa i kestenova,na kojoj su se odvijale večne reprize dvoboja Karpova i Fišera.

Minuvši pored streljane u kojoj su svi klinci iz kraja bar po nekoliko meseci vežbali gađanje iz vazdušare.  Sad iza ćoška, pored vrata prodavnice, pored Kontuševe kuće, malo nizbrdo i – našao si se u drugom svetu. 

Rupa.

*Molim pogledajte dodatak na dnu teksta, nisam želeo da menjam originalno obećanje bez dogovora.

 Nikad nisam bio u Petnici - ni na nekom od tih đačkih naučnih kampova, čak ni u prolazu - ali ideja ustanove mi se sviđa. Sviđa mi se i to što je u pitanju neprofitna organizacija, koja se trudi da pristup deci ne bude ograničen mogućnošću plaćanja komercijalne cene takve vrste obrazovanja, nego da kriterijumi budu na bazi znanja i ideja, a da se troškovi pokriju na drugi način.

Sa Dunjinog bloga preuzimam ovaj link na vest da Petnica trenutno ima akutan problem sa finansiranjem, zbog neuplaćivanja obećanog iznosa od strane "države" (koji god državni organ je to obećao pa nije ispunio). Nadam se da će kratkoročni problem biti premošćen što pre - a u međuvremenu bih voleo da predložim način da se, na srednji rok, smanji zavisnost od državnog budžeta i da deo finansiranja na sebe direktno preuzmu oni koji veruju da je Petnica potrebna Srbiji - a posebno, nadam se, oni koji su sami imali priliku da se uvere u vrednost Petnice kao obrazovne institucije - oni koji su u njoj nekada bili, a sada su odrasli i postali finansijski sposobni.

Danas posle pazara tout le Karaova (Crna dolina) se okupila u izletištu sela Čomlekči da gleda ljude koji, okupani maslinovim uljem, turaju jedni drugima ruke u kožne gaće iliti, pogađate već, pe(h)livane.

- imam najbolju drugaricu.

Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. To je jedina stavka u kojoj je ljudska vrsta uspela da pobedi instiktivni nagon koji je Majka Priroda, u sve što je stvorila, upisala velikim štampanim slovima – opstanak. Čovek je jedino biće spremno da svoj opstanak rizikuje zbog truda da u životu održi život koji je inače osuđen na propast. Upravo to je jedino po čemu se čovek uopšte može smatrati vrstom višom od ostalih.

...Ocekujem da mi se deda, koji inace u svojoj 83coj ima puno planova za buducnost, pojavi kao honorarno zaposlen u Majkrosoftu.

Mama, inace, ne govori dobro engleski, nego ruski. mozda ne bi bilo lose da joj se Gugl nasetuje na ruski, da se ne bi iz neznanja uvalila u probleme, radosno kliktajuci na razne opcije misleci da dolaze od deteta u inostranstvu? Parental control... Pre neki dan sam joj za frenda predlozila jednog mog druga iz osnovne skole kog je ona obozavala, a i on nju, samo na malo drugaciji nacin, do te mere da je se zivo seca kao dobre ribe iako je poslednji put video

Da mi podaš pola svojih gradova,
da me pospeš kišom dukata,
da mi kupiš zlatni čardak najveći...
ja pre zore moram pobeći...

Ođila, Odakle ti bože ovi drumovi

Datume pamtim oduvek, nekako lako. Hrpu datuma. Hronološki ređam u glavi rođendane, crkvene i državne praznike, datume matura, krajeva ljubavi, nekih pijanstava, sretanja nekih lepih žena po gradu, nepoznatih, čak i neke seksove samo po datumu pamtim... Međutim, vremenom se hronologija godine u mojoj glavi na današnji dan pretrpala toliko da je nestalo mog danas i namerno sam počeo da isključujem jednu po jednu oblast. Uspešno.

Na rođendane sam počeo da dolazim bez ideje da me je neko zvao kod sebe sa razlogom, svadbe mašim za dan ili za celu sedmicu, žurke, one kao neke, najavljene, propuštam i za po dve, slučajno, godišnjeg postajem svestan tek kada kolege kažu da se pozdravimo, i ona hrpa datuma svela se na samo nekoliko. Kada bih sad počeo da ih nabrajam verovatno bih se setio i dobrog dela onih datuma između, pa ne mogu to radim. Ali jedan, eto, datum važan, pamtim. Drugi decembar.

Sećam se ko juče da je bilo, imao je 3 (tri) godine, razbacao igračke na sve strane, neće da ih skupi... pa ja zapretim:

"Sve što ne pokupiš dok se ja vratim iz kuhinje, ima da bacim u đubre!"

A moje dete me pogleda, onako... kako bih rekla... ko da oće da kaže: "Mene si našla da zahebavaš?", priđe gomili igračaka, pokupi 3 komada istih (od pola miliona ukupno prisutnih, leba mi), vrati ih na mesto i mrtav ladan reče:

"Ovo ostalo baci."

 Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala