Gost autor - Ender

Srbija brate.....svi muski-potentni.....nema tu mesta za pesovane,gejeve i ostale dupelisce..Stojis ispred prodavnice i cevcis pivo...pljujes i pusis...cigaretu naravno....zvizdis za zenama...poneku neopreznu pljesnes po dupetu.....ali samo ako te drugari gledaju....posle trcis za njom iza coska da joj se izvinis....pa popijes samar....al nema veze...samo zarezis i opet si macho.....kuvanje ?-Ma daj.....to je zenski posao....da pere,pegla i kuva.....ja sam ponosni predstavnik muske populacije....meni je Bata Zivotinja uzor...jos od kada je rekao "Sad cu da te karam

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

Bašta porodične kuće u Beogradu. Majka, otac i sin - čovek u svojim ranim četrdesetim u višednevnoj poseti roditeljima. Neobično toplo prepodne. Sede u trščanim stolicama, u senci, kao u ruskom romanu. Čitaju novine, svak svoje.

Sin: Čudno ovo vreme. Tek jedanaest sati, a omorina. Sve mi se manta.

Mama: Ti si na mene. Imaš nizak pritisak, Oćeš opet da ti izmerim?

Sin: Nema potrebe, mama. Samo mi dolij još malo kafe, molim te.

Otac kao glava porodice ima prvenstvo nad

Kengurica 508 (Narodni front, 2008):

"Rodila se moja Bebana, sredili je i doneli dok me ušivaju, ja pokušavam da je okrenem, da je stavim na dojku bar na kratko (naučila na predavanjima da je to poželjno), a neka sister kaže sa podsmehom: "Vidi, ona 'oće da je stavi da sisa???"

Za one koji ne znaju ko su Backstreet boys, to je grupica umetnika koji su pre jedno deset do petnaest godina bili dečaci pa im je ostalo ime. Sada njihovo muziku slušaju dvanaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci. Deca tog uzrasta, inače, ne mogu sama na koncert.

Naseo sam. Prvo sam pomislio da ih pustim same. Posle sam, potpuno neiskusno,

Da mi podaš pola svojih gradova,
da me pospeš kišom dukata,
da mi kupiš zlatni čardak najveći...
ja pre zore moram pobeći...

Ođila, Odakle ti bože ovi drumovi

Datume pamtim oduvek, nekako lako. Hrpu datuma. Hronološki ređam u glavi rođendane, crkvene i državne praznike, datume matura, krajeva ljubavi, nekih pijanstava, sretanja nekih lepih žena po gradu, nepoznatih, čak i neke seksove samo po datumu pamtim... Međutim, vremenom se hronologija godine u mojoj glavi na današnji dan pretrpala toliko da je nestalo mog danas i namerno sam počeo da isključujem jednu po jednu oblast. Uspešno.

Na rođendane sam počeo da dolazim bez ideje da me je neko zvao kod sebe sa razlogom, svadbe mašim za dan ili za celu sedmicu, žurke, one kao neke, najavljene, propuštam i za po dve, slučajno, godišnjeg postajem svestan tek kada kolege kažu da se pozdravimo, i ona hrpa datuma svela se na samo nekoliko. Kada bih sad počeo da ih nabrajam verovatno bih se setio i dobrog dela onih datuma između, pa ne mogu to radim. Ali jedan, eto, datum važan, pamtim. Drugi decembar.

Osvrt na Vladimirovu temu od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra - who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena - da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti - vrstan je poznavalac zenske prirode - i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

Zaista zbunjujući podaci, piše Politika:

"Pa, ne znam sine. To niko ne zna." (Pa, odakle mu sad ovo pade na pamet? I to pred spavanje?? A nema ništa u Škorpiji. Doduše, vladar prve u osmoj...)

"A ja bih stvarno voleo da znam. Jaaaako me zanima!" ('Bem ti i onolike filozofe, silno vreme potrošili, a rašta? Nigde 'ready-made' odgovora kad ti treba, nego parola - majka, snađi se kako znaš i umeš!)

"Pa, mnoge zanima, ali niko tačno ne zna."

"A gde onda ideš?"

"Pa, ne zna se tačno. Neki ljudi misle da onda ideš kod Boga. Drugi ljudi misle da ne ideš nigde, da te jednostavno više nema. A u stvari