Tajni projekat Beograd na vodi dobija epske dimenzije spasioca cele srpske privrede. O njemu niko ništa ne zna, ni jedan ugovor nije pokazan javnosti, nikakva ekonomska analiza nije urađena, a na sve strane pljušte tekstovi oduševljenja od BOT-političara, BOT-novinara i BOT-analitičara o novom fantastičnom projektu koji će spasiti Srbiju od ekonomskog kolapsa.

Da li poznajete nekoga ko ne koristi mobilni telefon? Verovatno ne ili veoma mali broj njih. Ali zato sigurno poznajete mnoge koji sobom nose i po dva (jedan privatni, drugi službeni), pa čak i tri telefona. Sprava koja se masovno pojavila u našim životima pre 10, 15 ili najviše 20 godina, postala je toliko neizostavna, da se ponekad zapitamo: Kako smo mogli da živimo bez mobilnog telefona?

Mogu se videti različite, često zanimljive situacije, a anegdote su brojne. Da izdvojim jednu staru: neki kažu da je jedno vreme Crna Gora važila za zemlju sa najvećom penetracijom mobilnih telefona na tržištu (skoro duplo više mobilnih telefona nego stanovnika). Stvar ponosa i statusa je bila imati barem jedan mobilni telefon. Ali i konfiguracija terena je doprinela tome da mobilni telefon postane vrlo popularan.

Beogradska filharmonija. Postavili nekog tamo mladog direktora razbarušene kose pre više od 8 godina na čelo raštimanog orkestra. Muzičarima se nije ni mililo da sviraju. Ne mogu oni mene toliko malo da plate koliko ja mogu malo da sviram. I za čudo božije, mladi direktor nikoga nije otpustio. Samo postavio standarde i nametnuo ritam da uši otpadaju. Pa ko hoće hoće, ko neće, ne mora. I mnogi nisu hteli, pa su sami otišli. A neki su hteli pa su ostali. A novi koji su dolazili, znali su kakav je ritam i kako se strašno radi. I zamislite hteli da dođu. A pare male, nikakve. Oni opet došli. I čudo napravili. Beogradsku filharmoniju. Kakve sad ovo ima veze sa sudovima?

Srbiji su potrebne dubinske reforme svih segmenata društva. Ekonomske politike, poreske politike, javnih preduzeća, penzionog sistema, zdravstva, pravosuđa, obrazovanja, kulture, celog javnog sektora, državne uprave, institucija sistema. Srbija vapi za suštinskim reformama već duže od 10 godina. Umesto reformi, već duže od 10 godina propadamo u blatu marketinga političkih stranaka nesposobnih da sprovedu barem jednu jedinu.

Premijer je odlučio da preko 2.000 hektara državnog zemljišta u opštini Kula koje trenutno zakupljuju individualna poljoprivredna domaćinstva po ceni od 400 € po hektaru da „Arapima" u zakup, mimo javnog tendera i zakona, po ceni od 250 € po hektaru. Odlučio je i da proda preko 3.700 hektara zemlje u Bačkoj koja je u vlasništvu 4 društvena poljoprivredna preduzeća u restrukturiranju po ceni od oko 6.000 € po hektaru. Mi smo istinska banana država. Na čelu te banana družine su premijer i njegov kabinet.

U dosadašnjim analizama doktorata ministra policije, glavni fokus je bio na činjenici da su značajni delovi teksta „doktorata" plagirani. Ja bih se malo pozabavio empirijskim delom „istraživanja", odnosno činjenicom da „doktorat" uopšte nije doktorat. Svaki doktorat bi morao da da originalan naučni doprinos. Da unapredi znanje čovečanstva i da pomeri granicu znanja. Čime nam je dr Stefanović proširo vidike?

Odlika racionalnih ljudi je da znaju da se od istih mera ne mogu očekivati drugačiji rezultati. Vlada je usvojila jednu uredbu i uputila skupštini na usvajanje dva zakona koji će, kako kaže vlada, podstaći ekonomski rast, i zapošljavanje, a smanjiti sivu ekonomiju. Da li je racionalno očekivati da će se to zaista i desiti?

Većini stanovnika na prostoru bivše SFRJ nisu potrebna nikakva istraživanja, analize ni naučna dokazivanja da bi im pokazalo kako žive. Zna narod dobro šta je sve prošao i dokle je došao ali zna dobro i oseća na svojoj koži onu mudru narodnu da se kasno kajati.

 

Eto na B92 je objavljeno kako istraživanja pokazuju da većina u četiri bivše jugoslovenske republike, danas nezavisne države, danas živi lošije nego pre 91.  Istraživanje „Javno mnenje. 20 godina kasnije“, zajedno su sproveli ljubljanski Dnevnik, zagrebački "Jutarnji list" i B92.

U tekstu se navodi da:

"Avala film" je knjiški primer pljačkaške privatizacije koja je sprovedena u Srbiji uz direktno saučesništvo države. Ono što ga čini posebnim je samo mala sitnica da će sa ogromnom imovinom, koja će budzašto preći u ruke "investitora", otići i filmsko blago, kulturno dobro od nacionalnog interesa.

 

I videh i čuh gluposti svakojake, ali da "štediš" tako što će 700 hiljada zaposlenih u javnom sektoru biti efektivno uskraćeno za par stotina dinara od svoje plate koja je u proseku 30% veća nego što za te izdatke ima sredstava u državnom budžetu, a da istovremeno podigneš porez na osnovne životne namirnice i da za IT proizvode povećaš porez sa 8 na 20% - to može samo kamikaza. Laza.