Milan se probudio pre alarma/radija koji će za koji minut da zasvira sa zvučnika iznad kreveta kao kakav kuhinjski brass band. Zurio je u kvaku i podešavao svoj okulomotorni aparat, zoom in, zoom out. Kada je postao zadovoljan svojom optičkom moći upotrebi istu da locira cipele. Brže bolje skoči po njih jer ako stigne da izađe pre muzike veće su šanse da red pred toaletom bude manji. Hitro dohvati kvaku koju je do malopre nišanio i izađe u iznenađujuće praznjikav prostor. Vrati se korak dva po neseser sa toaletnim priborom i izleti u hodnik. Pred toaletom je bio samo jedan sveti otac koji je neočekivano brzo svršio. On uđe i zaključa vrata za sobom. Pusti vodu i uključi svetlo iznad ogledala koje jedva da je dobacivalo do 2000K pa je sve odjednom postalo žuto, dosadno i isprano. Njegovo lice, koje je počeo da razgleda, ne samo da je ostarilo od kada se obreo ovde, nego se i oteglo, izgubilo na aktuelnosti kao suši i avokado ili trap music i autotune ili roze kravate i šarene čarape. Neke druge stvari i nekakva druga lica su postali trendy, ali sada da ga neko pita koje i kakva, ne bi znao da objasni. Tako je ovo mesto delovalo na njega. Čekao je koji minut ne bi li mu se javilo, slučajno, ali pošto je i dalje stajao bez ideje, izađe iz sopstvene stupice, na brzinu opra zube i lice, spakova se i pođe nazad kod sebe.

НИН  - УЖИ ИЗБОР ОД 12 РОМАНА

Агора је најавила ново дело ВЛАДИМИРА ПИШТАЛА (Сарајево, 1960) као „књигу о жени, о Боки, о свету“, запазивши да прави широк културолошки захват, од барока – доба раног просветитељства, масовног ропства и грађења светског система, па све до Наполеоновог освајања Пераста.

Као причу о Европи, Африци

Milana probudi uobičajena jutarnja buka: živahni razgovori u redu za toalet, koji je već napunio hodnik, krkljanje bunovnih ljudi iza tankog zida i obližnje hrkanje. Jedno vreme je ležao i zatvorenih očiju zamišljao da sanja ili makar da je mrtav, što znači i bez muka danas, a i do kraja vremena, ali onda se oglasio radio, talasi tako realni i otrežnjujući da se nisu dali pomešati ni sa kakvom imaginacijom. Grunu pleh muzika; nju kao da je ekipa iz restorana zajedničke ishrane, onog jeftinog, bend kelnera, kuvara i pomoćnih radnika, svirao na kuhinjskim elementima uključujući i pribor za jelo i pripremanje hrane; i posle dvadesetak sekundi ode u off iz kog se začu prodoran vokal.

            - Vaš život je u vašim rukama – negde blizu glave progovori glas od ranije poznat - a gde su vam ruke, to je manje važno – nasmeja samog sebe gorkom improvizacijom (ili je to bio autentični deo programskog scenarija).

            - I zato, ajmo rano rani gorani, ruke gore – razdra se toliko da se i Petar na susednom krevetu cimnu i prestade da hrče ali se nakon parcijalnog doziva svesti, samo promeškoljio i okrenuo prema zidu – ko nema ne mora – ponovo je sam sebe zabavio crnohumornom upadicom vokal iz zvučnika i poentirao – neka vas ovaj dan osvoji uz Osvajače i čuveni hit S kim čekaš dan.

ОВИХ 38 РОМАНА ЈЕ УШЛО У ШИРИ ИЗБОР ЗА НИНОВУ НАГРАДУ  - Пет ауторки у трци за престижно признање

 Тамара Митровић, Виолета Стојменовић, Милена Ђорђијевић, Жарка Свирчев и Горан Коруновић, чланови НИН-овог жирија критике, начинили су прву селекцију.

Од укупно 188 романа примљених на конкурс, одабрано је

Vanja je shvatala da se u snu zaista može pisati. Dovoljno je bilo vezati gumicom za kosu olovku za palac, pokazivač i srednji prst, radnja u nivou pripreme za štampu. Naravno ovu intervenciju je vredelo uraditi u budnom stanju i ruku namestiti na pisaću površinu tako da može sama da se kreće. U uho sa iste strane treba staviti slušalicu-bubicu, ali krajnje labavo, tako da ima prostora da privuče talasanje vazduha prouzrokovano kreketom docenta-žabe ali pak nedovoljno da se ti talasi provuku do ušnih koščica, nego, tako da bi mogli da se skotrljaju niz rukav na čijem dnu se nalazi pletenica prstiju i kanzaši pisaljka. Drugo uho, povezano sa mozgom - umalo ne napisah mazgom, biće da mi preti buđenje, umalo ne napisah buđanje, možda bi trebalo da odložim nastavak za neki drugi dan, neku drugu noć - trebalo bi ostaviti slobodno za auditivne nadražaje u snu. Svet koji je Vanja stvarala u snu, nije se mnogo razlikovao od onog u kom je trunula, pa opet, bio je van njenog domašaja.

                     ДЕЦА ЕНТРОПИЈЕ

            Како у ствари функционише време? Постоје ли људи у времену или време у људима? Како време пролази и да ли уопште постоји, или смо га измислили да бисмо омеђили наша сећања и систематизовали сопствено постојање у низ година, месеци, дана, сати…

            Време није

Na samom početku prvog semestra, na jednom od uvodnih predavanja iz anatomije, Vanja je došao do iznenađujućeg otkrića. Radilo se o tome da je podbuli, sa ogromnim podvaljkom, docent, koji je odavno trebalo da se reši tog zvanja i pomeri se jednu stepenicu više u akademskoj hijerarhiji, uprkos tome što su svi, i stariji studenti i saradnici u nastavi i profesori, mislili da je užasno naporan i dosadan, počeo smrtno da ga vuče u san. Istog momenta kada bi ušao, čak i u prazan amfiteatar, Vanja je bivao s jedne strane mentalno smlaćen, sa druge opijen mirisom spavanja (konkretno to je bila mešavina mirisa mazuta koji je goreo u fakultetskoj kotlarnici, mirisa iznova i iznova prženog ulja iz menze koja se nalazila u zgradi i mirisa omekšivača za bebinu odeću koji je puštao uvek rašireni veš unuke jedne od pomoćnih radnica, koja je živela u rupi ispod kaskadne učionice još od ’81, čija je ćerka pobegla sa detetom od muža nasilnika). Kada bi se na opisanu olfaktornu omamu dodao audio-vizuelni docent i krenuo o kostima gornjih ekstremiteta, Vanja bi momentalno padao u san. Isprva ga je bilo sramota, povlačio bi se u redove koji su se bližili plafonu, uredno bi pred sebe otvarao anatomsku svesku i beležio makar naslov a onda bi preko istog pomoćnog udžbenika prekrstio ruke i glavu namestio tako da iz žablje perspektive odaje utisak kao da je svestan.