сећам се, када смо доперјали у изру, тамо, јуна 1999. (мада сам ја већ увелико био шуњалица овде још далеке и бистибојсне, саботажне 1995.), да су нама, избеглицама из демократском америком бомбардоване србије приредили дочек у прес-клубу аеродрома, и да је ту један од представника наше емиграције, данас виђени припадник јеврејске заједнице у србији одржао говор, који смо склепали успут у авиону. у суштини, тамо смо, с врата неба, накрпили одлазећег премијера, бибија нетанјахуа, због тога што је прихватио албанске избеглице, а нас, српске јевреје је истретирао као грађане друге класе. биби је отишао с тог шоуа за медије црвен и бесан као рис, успут рекавши "склоните ми овог малог милошевића", отишавши демонстративно са сцене у заборав.

briše granice 

edit: NA BIS! 

U prvim salama ispunjenim magijom slika koje se kreću postojala je praksa ubrizgavanja svežeg zraka, specijalnim mehovima koje su razvodnici aktivirali prolazeći kroz redove stolica i remeteći na trenutak atmosferu prostora i vremena na platnu... Doping ozonom. Za maštače u zagušljivom mraku prvih bioskopa.

         или.....сасвим је природан искорак из наше тренутне визуелне сензације

уз звуке Погорелић-евог извођења (инсерта) Концерта за клавир и оркестар бр. 2 у f молу ,опус 21, Фредерика Шопена (запис за Dojče gramofon из 1983.), опуштеност у викенд стилу лигештулске заваљености на баштенској тераси, помаже ми да осетим притајени дaх самозадовољства као контрапунктa недорека данашњице и то у ево предвечерњем викенд тренутку док дан тоне ка мраку, а Сунце на дневном заласку потврђује примат смислу живота.

И то ме заболе