Одмах да кажем да је овај текст чисто субјективне природе. Не усуђујем се да кажем да је лирски запис јер је за тако озбиљну књижевну форму ипак потребно бити озбиљан писац, али свакако је прожет лирским тоновима, онолико колико ја умем да искажем било какве лирске тонове. И, самим тим, текст је необјективан, врло могуће и нерационалан, помало носталгичан и са приличном дозом жала за нечим што је прошло и више никада неће бити исто.

Најпрецизнији опис овога што следи је један цитат који је Плаузибел окачила у једном свом коментару неким сасвим другим поводом, а који гласи овако:

"Opažanje ili percepcija je psihički proces upoznavanja relevantnih svojstava pojava i predmeta oko nas. Opažanje je jedan od osnovnih psihičkih procesa, nije pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim saznanjem, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja."

Па зато користим прилику у овом малом уводу да јој се захвалим на томе.

Bela je rasla usred šljivara ogradjenog naherenim plotom koji je po vasceli dan groktao i čak usred letnjih vrućina se ponosio blatom do članaka. Potpuno nedosegljiva, usred strogo zabranjenog pomenutog prostora, kojim su carevale svinje. Zapravo, krmača veličine omanje podmornice, ponos kuće. Babina miljenica koja se tri puta dnevno nameštala za češkanje pod njene artritične prste, od milja gurajući ogradu tako da

Звррр!!! Звррр!!!
Клик.
- Слушам
Паја:
- Дебели, 'ајмо до Гангуле на пиво. Да изађемо мало из ових кутија које називамо станови.

Тешко жабу у 'ладно пиво натерати. Поготово на вечерњој врућини која исијава из асфалта после целодневних 35 степени.

Nedelja  po podne. Dosadno do zla boga na drugom spratu Televizije Beograd. Nema događaja. Urednik dnevnika pretura po starim reportažama „Iz regala“.

 Mrtvo more. Jedva su sklepali par  agencijskih vesti sa sve bajatim snimcima iz naše dokumentacije. Čak i na „našem ratištu“ mirno. Lagano se valjala 1992 godina.

Okej, postoje nekada ti čudni trenuci koji ti odrede život - u mom slučaju započnu unutrašnju emigraciju . Tako je bilo i sa mnom tog novembra kada je ushered new world order, za mene, krajem odnosno početkom kraja jugoslovenskog identiteta. Bilo mi je jasno od tog trena da se staro više neće vratiti.

Oduvek volim pse i vec dugo, od kad nema "mog psa" a mnogi od nas znaju o cemu govorim, vise nista nije isto. Ipak i dalje volim da o njima pricam.

Zanimljiva je popularnost, te nepopularnost odredjenih rasa pasa. Po secanju i pricama, dacu malo uvid u tu, nazovimo je av-av statistiku.

Beograd osamdesetih. Mnogo vucjaka( nemackih ovcara), kokera, pudlica, poneki doberman i jednog rotvajlera spazih, nisu bili cesti, uopste.Secam se, bila sam mala kada sam videla jednu finu gospodju gde seta kod Londona, u blizini Francuskog zabavista psa rase Baset haund!

Naravno da su studenti u pravu, drugačije ne može biti. Samo, šta hoće? Bemliga ako oni i sami znaju. Ali hoće. Nešto. Za početak - makar po sendvič.

Nema veze, malo ćemo da protestujemo, svako iz svojih razloga (khm, evo Sandžak, na primer, čuvena akademska i demokratska sredina). A onda će drug Tito da kaže da su studenti u pravu i biće Kozaračko kolo. Dobro, Kozara je sad u inostranstvu. Neka bidne moravac.