We all need to love

And to be loved

 

U naredna dva posta, nakon ovog, opisaću vožnje od Leskovca do Beograda (za 1 dan) i nazad, preko planine Gajtan do Đavolje Varoši, kao i neka kraća putovanja u proteklom mesecu, ali najpre uvodni tekst o mojim biciklima i vožnjama u prošlosti.

* * *

Naučio sam da vozim bicikl (u Leskovcu obično kažemo bicikla, u ženskom rodu) negde oko 7. godine. Na kevinoj bicikli, bila je zgodnija jer nije imala ram, kao muške. Naravno u stojećem stavu, pošto mi je sedište bilo previsoko. I, naravno, leđa izguljena od tog istog sedišta. Kasnije su već došle Poni bicikle,

Nema posebnog povoda zašto želim da pišem o našem pok. profesoru Branislavu Stojanoviću, profesoru beogradskog Arhitektonskog fakulteta, arhitekti, koji je i nama na fakultetu u Banjaluci predavao projektovanje stambenih i javnih zgrada. Ovih dana sam ponovo prelistavao i pomalo čitao neke meni drage knjige koje sam pročitao u svojim dvadesetim i između brojnih naslova naišao sam na knjigu "Iskustva prošlosti" uglednog profesora sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, Miloša Perovića u kojoj je na jednom mjestu publikovan i urbanistički rad iz osamdesetih pok. profesora Stojanovića. To je otvorilo razna sjećanja na profesora i njegova predavanja o kojima, pored usputnog pregleda isključivo zgrada koje je projektovao u Banjaluci, želim da kažem par riječi onako kako sam ih ja lično doživio i upamtio.

Poslednji libertino Srbije, iliti Kucamo na vrata zaboravljenih blogera

– Niko i ništa od onog što spominjete niti me je uvredilo niti pogodilo. Ipak su to neki drugi, meni strašno daleki svetovi. Previše je u njima egzotike i besmrtnosti za moj ukus… Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija, ali ipak verujem da se tu radi o mondijalističkoj zavisti usmerenoj na kosmopolite starinskog, titovskog tipa… A Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine… Vidite, od Crnjanskog sam, pored drugih trikova, naučio kako da odjebem istoriju kao književnu temu, da je nipošto ne uzimam za ozbiljno, već kao niz tračeva na čijem fonu se odvijaju autentične ljudske drame i komedije… I čitava zbrka i haos kojim se hrani politička korektnost potiče od banalne istine koju ljudi iz nekog razloga ne žele da shvate i prihvate: Stari zavet su pisali umetnici, a Novi zavet su pisali političari. Zato je Stari zavet tako krvoločan, bestijalan, maštovito surov i vala poprilično dosadan. Njega su pisali istinski poznavaoci ljudske duše koji se nisu libili da je opišu upravo zbog težine sticanja svetačke aure. Dok je Novi zavet udžbenik o diplomatiji i trgovini, koji propoveda da je ovaj svet džinovski buvljak. 

 

Одмах да кажем да је овај текст чисто субјективне природе. Не усуђујем се да кажем да је лирски запис јер је за тако озбиљну књижевну форму ипак потребно бити озбиљан писац, али свакако је прожет лирским тоновима, онолико колико ја умем да искажем било какве лирске тонове. И, самим тим, текст је необјективан, врло могуће и нерационалан, помало носталгичан и са приличном дозом жала за нечим што је прошло и више никада неће бити исто.

Најпрецизнији опис овога што следи је један цитат који је Плаузибел окачила у једном свом коментару неким сасвим другим поводом, а који гласи овако:

"Opažanje ili percepcija je psihički proces upoznavanja relevantnih svojstava pojava i predmeta oko nas. Opažanje je jedan od osnovnih psihičkih procesa, nije pasivno odražavanje stvarnosti, već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim saznanjem, njihovo kategorisanje i pridavanje značenja."

Па зато користим прилику у овом малом уводу да јој се захвалим на томе.

 

 

 

Bela je rasla usred šljivara ogradjenog naherenim plotom koji je po vasceli dan groktao i čak usred letnjih vrućina se ponosio blatom do članaka. Potpuno nedosegljiva, usred strogo zabranjenog pomenutog prostora, kojim su carevale svinje. Zapravo, krmača veličine omanje podmornice, ponos kuće. Babina miljenica koja se tri puta dnevno nameštala za češkanje pod njene artritične prste, od milja gurajući ogradu tako da

 

Звррр!!! Звррр!!!
Клик.
- Слушам
Паја:
- Дебели, 'ајмо до Гангуле на пиво. Да изађемо мало из ових кутија које називамо станови.

Тешко жабу у 'ладно пиво натерати. Поготово на вечерњој врућини која исијава из асфалта после целодневних 35 степени.