Sećam se mog banatskog jazavičara Bobija. Mnogo me je voleo a ja sam bio klinac i još više voleo njega. Mada, nisam voleo kad odem da kakim u bašti (jer me mrzelo da odem u WC). Onda se on odnekud stvori i prvo lizne moju kaku pa onda mene po licu. Sve sam mu oprostio jer, on je bio moj najbolji drug.

 

Menjanje istorije i mnogih činjenica koje tu istoriju potvrđuju ili osporavaju je već mnogo godina aktuelno ovde, u Srbiji i to prema potrebama onih koji dođu na poziciju vlasti bez obzira da li su vlast osvojili silom a to se zove putem revolucije ili su demokratski izabrani od naroda. Oduvek je ovde istorija prilagođavana vlastonoscima pa da se tema ne bi širila u beskorisno podsećanje na vreme i događanja od Nemanjića ka ovamo, da gledamo od Drugog svetskog rata do ovog današnjeg datuma.

Kompjuterska poezija

 

Čitam u kulturnom dodatku Politike od 5. avgusta 2017.

Tekst Milana Mišića

"Može li poezija da se piše na kompjuteru"

Naglašavam datum ne bez razloga

Naravno da može

Evo ja je tako pišem, sednem za svoj Mek i kad osetim potrebu, želju i mogućnost

Krenem da pišem

Da se razumemo

Nije to neka naročita poezija

Ali

Jeste poezija

Zašto jeste, ko je odredio da jeste, pitate se vi, moji verni čitaoci

Vi koji čitate sve što

Vest je od prošlog meseca: Nagradu za arhitekturu na Salonu arhitekture ove godine dobio je objekat hotela i tržnog centra nazvan po ulici Rajićevoj koja tu beše a sada je izbrisana i stavljena u urbanu arhivu. Metalno zdanje je izgrađeno u bloku između ulica Knez Mihailove, Pariske, Uzun Mirkove i Kralja Petra obeležavajući svaku od njih svojim prisustvom. Autori su arhitekti akademik Milan

Konačno rešenje u Srbiji - Judenlager na Sajmištu

-studija slučaja-

Kristofer Brauning (Christopher R. Browning)

 

Život u Judenlageru bio je veoma surov, naročito krajem decembra i u januaru, kada su temperature bile tako niske da se reka Sava zaledila. Ogromne sajamske hale nisu grejane. Da bi se dobilo što više prostora za smeštaj interniraca, da bi više hiljada ljudi moglo da se nagura u dva velika paviljona, bilo je podignuto nekoliko spratova drvenih skela, do kojih su zatočenici morali da se uspužu na kolenima i rukama. Pored gladi i hladnoće, jedan od uzroka umiranja bio je i prinudni rad u grupama logoraša koje su lopatama čistile sneg na obližnjem aerodromu. Osnovana je "samouprava" interniraca ("starešina logora" bila je jedna žena od nepunih trideset godina po imenu Sarfas) čiji su članovi svakog jutra podnosili raport komandantu. U logoru su Jevreji obavljali i administrativne i fizičke poslove, uključujući patroliranje unutar ograde da bi se zatočenici držali na udaljenosti od žice. Bilo je zabranjeno unošenje hrane u logor, a deca koja bi se provukla kroz nenaelektrisanu žičanu ogradu da bi u predgrađu Zemuna prosila hranu dobijala su batine kad bi bila uhvaćena. 

Danas je osam godina od kada je otišao u neki bolji svet Arhitekta BogdanBogdanović i ponavljam tekst koji sam tada napisao o tome kako je on govorio arhitekturu …  

Beogradska arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici tog trenda trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Pokušavaju da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u ovdašnjoj nevelikoj produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. 

 

Godinama sam prijateljima prepričavao jedan tekst iz novina (Ekspres politika , mislim da se rubrika zvala 'Priče iz sudnice). 'Filmska' priča. Možda više pozorišna, rekao bih.

Priču sam napisao zamišljajući Glogovca u glavnoj ulozi. Likove zamišljam na osnovu ljudi koje srećem, koje gledam. Žao mi je što nisam bio bolji pisac i što ovaj tekst nije došao do pozorišta u kojem bi on bio Ilija.