Задовољство ми је да је golubica.bg прихватила гостовање, уз напомену да је оригинални наслов текста одмах испод  ‒ за блог је морао бити по техничким захтевима, због конфликта ћирилицe и софтвера сајта када је она у наслову (ето занимљивог доприноса теми). Дакле...

Ćirilica ili латиница?

• - A srpski se piše ćirilicom, zar ne?
• - I da i ne, može ćirilicom, a može i latinicom.
• - Pa kako se onda razumete u pisanju?
• - Ma lako, to ne znači da jedni koriste ćirilicu, a drugi latinicu, već da svi znaju oba pisma, a koje će pretežno koristiti obično je stvar ličnog izbora.
• - Znači cela populacija je digrafična?
• - Da.
• - I ne mešate pisma?
• - Naravno, može da se desi, ali mešanje ćirilice i latinice je znak krajnje nepismenosti.
• - Kako je to zanimljivo!

gost autor: Pat Condell

prevod: AleXandar Lambros

U današnjem članku Roberta Fiska, koji se logično odnosi na jučerašnje događaje, on fiksira prelomni momenat na popodne 30. januara, kada je Mubarak naredio Trećoj armiji da pregazi tenkovima demonstrante na Tahrir trgu (pažljivi gledaoci Al Džazire se mogu setiti da su tog dana na tenkove montirani oni buldozerski dodaci, koji su veoma zloslutno izgledali). Oficiri su odbili poslušnost.

Vlast se nikad zapravo nije valjala ulicama Kaira (mada ne treba podcenjivati niti zaboraviti demonstracije u svim gradovima Egipta), iako nije bilo jasno u čijim je rukama u poslednje dve nedelje. Sada se nazire da je bila u armijskim.

Vrlo kratkim saopštenjem, sada možemo reći već bivši, potpredsednik Omar Sulejman je objavio da je Hosni Muhamed Mubarak gotov, te da je vlast ostavio Visokom savetu oružanih snaga. Hmm, upravo ono što je El Baradej prizivao juče posle tog istorijskog Mubarakovog "netju". (Neko je tada tvitovao pitanje koliko puta je Nikson rekao da nikad neće podneti ostavku).

               Paaaa, sad... Jasno je napisala: ,, naslov treba tako ma kako tebi to izgledalo ''. Poznajete je, i njenu čuvenu terijersku narav. Šta mi je drugo preostalo do da poslušam zilikaku ( ovo nije link )?

Iscurelo 7 dana (Eine Woche) i više ne može da se postira o svemu, svačemu i ničemu u Veselu svesku. Svestan mogućih trauma koje bi takva uskraćenost mogla da izazove kod mnogog blogera - a posebno Nesuđene Blogoautorke - otvaram ovu demokratsku Svaštaru iliti

 Pažnju mi je privukao današnji tvit Karleuše:

Ubrzo se pojavio na tviteru i link ka njenom tekstu koji sam odlučio da prenesem.

Zorana Djindjica sam upoznala malo pre nego sto je postao gradonacelnik Beograda. Vracala sam se iz Minhena, mrtva umorna i nesrecna. Sve sto sam zaradila, spucala sam na gomilu cipela i biznis kartu do Beograda. U torbi nisam imala vise ni cvonjak. Dete kreten. Kao i uvek, avion je bio pun pevaca koji nisu hteli da mi kazu ZDRAVO. Doduse, i tad sam, kao i sad, delovala kao da cu odgristi glavu svakom ko mi pridje. Ko se usudi. Prkosno sam gledala kako provejavaju pored mene, same u tom "biznisu"...to mi je tad znacilo...valjda da im nekako "vratim" za sve...sta god to bilo. Nikad me nisu voleli. Ti neki pevaci talibanskih imena, i talibanskog stajlinga. I taman kad se zaculo BOARDING COMPLETED, u avion je usao Zoran Djindjic.

U savrsenom odelu, savrseno zgodan i savrsenog osmeha.

On je bio 1A a ja 1B. Samo mi.

Kazivanje Vesne Milakare, Srpkinje sa Banije*:

Imala sam 29 godina. Ti osam, a Maja šest i po. Odvezli smo vas 1. avgusta kod mojih u Milakare, a već u četvrtak su vas vratili jer je Maja pala sa drveta, otekao joj lakat, poplavio. Nikad nije plakala, samo se smrkne i ćuti. S njom u Glinu: polomila ruku, stavili joj gips. Tu noć smo jedva zaspali. Negdje oko pola pet ujutro počelo je da gruva. Sa sviju strana samo detonacije. Tuče, tuče... Ranije,

Think pink!

Kako se osećate kada vam neko, posebno dok ste u problemu ili u žurbi da dovršite neki posao, kaže 'Hej, relax! Opusti se!' I još ako je to neko ko se mnogo gore od vas ponaša u sličnim situacijama?!
Ili kad je to neko čiju kuknjavu na (istu) svekrvu, (iste) roditelje, (istu) drugaricu... slušate godinama? Ili neko ko na licu nosi osmeh zvani 'facijalni grč', a na čelu bore i štrafte kao kanjon Kolorada, stvarane milenijumima? Ili kad je to osoba na 5, 10 ili koznakoliko miligrama nekog sedativa dnevno? Ili na čašicama žestokog pića?

Naš današnji gost-bloger je Nj.E. Edvard Ferguson, britanski ambasador u Sarajevu.  Tekst koji sledi je prvobitno objavljen na Forin ofisovoj blogerskoj platformi. 

U proteklih nekoliko dana mnogi su izneli snažne stavove o planiranoj rezoluciji UN-a kojom će se obeležiti 20 godina od genocida u Srebrenici iz perioda strašnog rata 1990-tih u kojem su sve strane pretrpele velike žrtve, vojne i civilne.

Kada je Velika Britanija prihvatila odgovornost za izradu nacrta ove rezolucije, znali smo i rečeno nam je da će to biti težak zadatak, koji će čak i podrazumevati određeni rizik. Odsustvo dovoljno ozbiljnih i održivih koraka ka pomirenju unutar Bosne i Hercegovine i šireg regiona u proteklih 20 godina znači da su rane još uvek sveže.

"Kada u „Nikomahovoj etici" raspravlja o čemu čovek može donositi odluke, Aristotel navodi čitav niz primera o kojima nije mogućno odlučivati - od ustrojstva kosmosa, preko pravila geometrije do klimatskih promena.

Zatim veli: „Ali, ni svi ljudski problemi nisu predmet naših odluka. Nijedan Lakedemonjanin, na primer, ne razbija glavu oko toga koje bi državno uređenje najbolje odgovaralo Skitiji, jer mi ne možemo (u takvim slučajevima) uticati ni na koje rešenje.

No,