Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.
И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.
Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.
И Ми око Нас ...
"Уговор о промету непокретности пословно неспособних лица закључује се у облику јавнобележничког записа.
Прво смо живели у добу прећуткивања.
Па смо онда ушли у доба ућуткивања.
Да ли смо сада, када смо све видели и чули, омирисали и куснули, додирнули и осетили, дошли до доба ћутања?
Није ли можда дошло доба у којем треба слушати другог и још више ослушкивати самог себе уместо да говоримо или тек производимо буку оглашавајући се?
Само... Да једна ствар овде буде јасна.
Ћутање и тишина никако нису исто. Никако.
NNN in association with Biljana FN proudly presents Teodora as teodorakaze (herself) in Jezik, pusenje & equality of sexes.
Već neko vreme imam idejicu da postavim temu u vidu "blanko teksta" gde bi blogeri koji su u potpalublju, a imaju želju da budu vidljiviji mogli da postave link na svoj tekst (bez blama!), nešto slično kao što je već par puta bilo (poslednji put Unf, nešto pred Novu godinu), s tom razlikom da domaćin bloga (u ovoj slučaju ja) ne kopa sam, ili da
U većini naroda jezički korpus sadrži u sebi kao nerazdvojan deo, psovke.
U većini naroda, psovke su uglavnom blage i kreću se u dijapazonu od: Idi u dupe, svinjska Madona, svinjska mizerija...do goveđe ili pileće govno, jebi se, guzičaru...But, ima i naroda koji su psovku izdigli do neslućenih imaginativnih visina. Uprkos svojstvenoj mi skromnosti ali zahvaljujući dugom životnom iskustvu, usuđujem se da tvrdim da je naš narod jedan od tih. Od Stefana Nemanje pa do danas, protekao je dovoljno dug vremenski period da bi psovka u Srba dostigla zavidan nivo koji se nalazi u samom svetskom vrhu. Pominjanje majke (najčešće), oca, sestre, bliže i dalje rodbine, delova tela...u običnom razgovoru upotrebljava se češće nego: Dobar dan! Uz pominjanje majke, sestre, tetke, strine... obavezno je locirati mesto u koje se smešta muški polni organ, kao npr: U pičku, u dupe, u sisu krvavu, u usta...
(Rečnik reči i izraza ili umete li da prevodite sa bebećeg)
( Rečnik će biti apdejtovan kako budu pristizali novi prilozi. )
Abuka - jabuka
Agodo - jagoda
Ajdomon - aerodrom
Već neko vreme pratim na FB kako naša draga blogodrugarica, Zox.zox objavljuje mnogo zanimljive jezičke pričice.
Zato sam je zamolila da mi bude blogogošća, a ona se, eto odazvala:
OTISNUTI
Jedna fina starinska reč koja se skoro već izgubila iz upotrebe. Retko ko čak i iz neke srednje generacije joj zna značenje.
Otisnuti ustvari znači gurnuti nekog. Slučajno ili namerno. Tako da padne ako je moguće.
Ovu reč ne bi ni ja znala da mi nije jedne pričice vezane za mog oca i njegovu babu tj moju prababa-Katu. Prvo da napravim neophodan uvod da bi priču razumeli.
In my continuing quest to learn the Serbian language (a quest which is often interrupted and curtailed by intervening events, obligations, and Tuesdays), I have come to realize that I have overlooked an essential part of learning this language that has nothing to do with my six-word vocabulary, my mastery of one tense and one grammatical case, or my inability to deal with multiple declensions.
Attitude.
Сам концепт владе су сенци је мало сеновит. Ова институција има неко своје порекло и сврху у британском парламентарном животу и актери тамо су и навикнути на њено постојање и знају како се односити према њој. У српској политичкој шуми представља релативно ретку звер што је с једне стране добро јер се има пуна слобода деловања неограниченог неким посебним очекивањима а с друге стране је лоше јер не постоји општеприхваћени критеријум који би требало испунити и у сваком случају неко ће имати пуно право рећи да нијe испунила своју сврху.