Прво смо живели у добу прећуткивања.

Па смо онда ушли у доба ућуткивања.

Да ли смо сада, када смо све видели и чули, омирисали и куснули, додирнули и осетили, дошли до доба ћутања?

Није ли можда дошло доба у којем треба слушати другог и још више ослушкивати самог себе уместо да говоримо или тек производимо буку оглашавајући се?

Само... Да једна ствар овде буде јасна.

Ћутање и тишина никако нису исто. Никако.

Često mi se desi da ostanem sam na semaforu čekajući zeleno za pešake. Kad je slab saobraćaj, kad je uska ulica, kad... lakše je samo preći. Ne kažem da nije.

staje kisa u beogradu i dok mi se pricinjava da svetlost trci izmedju ulicnih svetiljki, opticka varka, cujem kako odzvanja jos poneka zaostala kap. sutrasnji dan je ponovna borba za dostojanstvo, za profesiju, za delic srece koju nam donese uspeh i nagrada sa kojom onda obradujes sebe i bliznje.

 u medjuvremenu u zivahnom i nadasve vise postojecem neko nepostojecem svetu koji nazivaju virtuelnim rodila se nova vrsta pismenosti, upotreba crteza koji izrazavaju nase raspolozenje. koliko puta vam se desilo, priznajte, da se nervirate jer u brzini ne mozete da nadjete

"Како то мислите не треба вам превод овлашћеног судског тумача за српски?"

Dragi prijatelji, kao što smo prošle Nove godine obećali da ćemo i ove biti uspešni i da ćemo svojim talentima doprineti popularizaciji ovog bloga u svetu (a i šire),  pred Vama je rezultat našeg mukotrpnog rada.

Usled moje popularnosti u Japanu, nastale organizacijom akcije 1000 ždralova, a i posledice toga što je Vuk Jeremić postao predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, grupa blogera je gostovala u Tokiju i izvela svoj performans.

Poslednji libertino Srbije, iliti Kucamo na vrata zaboravljenih blogera

– Niko i ništa od onog što spominjete niti me je uvredilo niti pogodilo. Ipak su to neki drugi, meni strašno daleki svetovi. Previše je u njima egzotike i besmrtnosti za moj ukus… Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija, ali ipak verujem da se tu radi o mondijalističkoj zavisti usmerenoj na kosmopolite starinskog, titovskog tipa… A Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine… Vidite, od Crnjanskog sam, pored drugih trikova, naučio kako da odjebem istoriju kao književnu temu, da je nipošto ne uzimam za ozbiljno, već kao niz tračeva na čijem fonu se odvijaju autentične ljudske drame i komedije… I čitava zbrka i haos kojim se hrani politička korektnost potiče od banalne istine koju ljudi iz nekog razloga ne žele da shvate i prihvate: Stari zavet su pisali umetnici, a Novi zavet su pisali političari. Zato je Stari zavet tako krvoločan, bestijalan, maštovito surov i vala poprilično dosadan. Njega su pisali istinski poznavaoci ljudske duše koji se nisu libili da je opišu upravo zbog težine sticanja svetačke aure. Dok je Novi zavet udžbenik o diplomatiji i trgovini, koji propoveda da je ovaj svet džinovski buvljak. 

U većini naroda jezički korpus sadrži u sebi kao nerazdvojan deo, psovke.
U većini naroda, psovke su uglavnom blage i kreću se u dijapazonu od: Idi u dupe, svinjska Madona, svinjska mizerija...do goveđe ili pileće govno, jebi se, guzičaru...But, ima i naroda koji su psovku izdigli do neslućenih imaginativnih visina. Uprkos svojstvenoj mi skromnosti ali zahvaljujući dugom životnom iskustvu, usuđujem se da tvrdim da je naš narod jedan od tih. Od Stefana Nemanje pa do danas, protekao je dovoljno dug  vremenski period da bi psovka u Srba dostigla zavidan nivo koji se nalazi u samom svetskom vrhu. Pominjanje majke (najčešće), oca, sestre, bliže i dalje rodbine, delova tela...u običnom razgovoru upotrebljava se češće nego: Dobar dan! Uz pominjanje majke, sestre, tetke, strine... obavezno je locirati mesto u koje se smešta muški polni organ, kao npr: U pičku, u dupe, u sisu krvavu, u usta...

Pre tačno 20 godina, u junu mesecu, moja klasa upisala je FDU. Na prvoj godini ne radi se lik, već samo situacija. Za te vežbe veoma su pogodne drame sa nizom apsurdnih radnji koje se ogledaju u ponavljanju besmislenih dijaloga ili postupaka. Mi smo prvo radili "Godoa". Svi smo bili Vladimir ili Estragon, ali smo izgovarali različite rečenice. Ja sam bila Estragon i moj deo scene glasio je:

Estragon: On bi trebalo da je ovde.      

Vladimir: Nije rekao da će sigurno doći.

Estragon: A ako ne dođe?                   

Vladimir: Vratićemo se sutra.

Estragon: A onda prekosutra.            

Vladimir: Mogućno.

Estragon: I tako redom.

Međutim,  priča o Godou koji se čeka, ne znamo zašto a ni da li postoji, niti šta će biti kada i ako uopšte dođe, te sva poređenja s tim u vezi su odavno kliše. Ali kod Ežena Jones.... 

- Profesore, dobar dan. 

- Dobar dan. 

- Plavuša ima glupo pitanje. Pišem nešto pa... 

- Kažite.

Dragi moji susjedi, oprostiću vam skidanje tabli sa ćiriličnim natpisima, ali to što ste tukli policajke oprostiti vam ne mogu.