Sak ću vam ja ispričati jednu novogodišnju priču. Sve se desilo 31. decembra početkom sedamdesetih, u Jugoslaviji.
Milčika je bila lepa i fino vaspitana devojka. Javljala se komšijama, pomagala starijima i ustajala u autobusu bakama koje ujutro rano idu na pijac, košulja joj je bila uredno zakopčana i, za razliku od većine vršnjakinja u gimnaziji, uvek je nosila prsluče. Imala ja planove da završi medecinu i da postane

ili

ODBROJAVANJE do još jedne nove, novcate Nove godine širom sveta (a i kod nas)

Često zaboravljamo da živimo na dovoljno velikoj planeti podeljenoj na razne maštovite i neverovatne ljudske načine (mahom potpuno nepotrebno, ali takvi smo mi ljudi, volimo da mislimo da smo "vladari planeta i Univerzuma" - fascinating, rekao bi Mr.Spock, sa planete Vulkan na kojoj je sve skroz drukče nego na Zemlji), dakle živimo na planeti koja ima - vremenske zone, a one direktno utiču na to kome će Nova 2010., stići PRVA, a kome POSLEDNJA. A prvo smo se morali pokušati dogovoriti ŠTA je uopšte ta NOVA, kad počinje i zašto i koliko dugo traje, nezavisno od toga ko će biti onaj koji će reći "moja je, moja je, prvi sam je vid`o!"(ljudi imaju i tu neobičnu sklonost da misle da oni poseduju neko posebno svojstvo da određuju ŠTA je vreme, a ne da je - obrnuto, ali to je sasvim druga priča). DakleM - ova NOVA, prvojanuarska kakvu volimo i poznajemo relativno je mlada ljudska izmišljotina, tek par vekova, negde od XVI veka, pa polako kroz stotine godina nekako kao - skoro svi smo prihvatili da je to dobro merenje vremena i dogovorili se da je 31.Decembar / 1.Januar Dan / Noć koji svi ravnopravno i skoro ravnomerno dobijamo kao šansu za - novi početak, za vreme kad je poželjno i dozvoljeno biti pun nade, raspoložen, radostan, bezrazložno srećan i svima drugima oko sebe od srca želeti - sve najbolje.

Zašto to isto ne radimo i drugim danima - ne bih umela da odgovorim.

Domaćica u opštim  crtama

 Ponekad se pitam kako su naše majke sve stizale.. radile, čitale nam bajke, peglale muževima košulje, svaki dan imale za ručak kuvano. Ja kad uspem tri dana za redom da skuvam nešto, ponosna sam na sebe kao da sam odbranila magistarski na nekom privatnom fakultetu. Ako je sva tri dana i jestiv onda sam ponosna kao da sam isti odbranila na državnom.

želim da vam, ovim videom,

U životu sam neke stvari radio premalo, neke taman koliko treba, a seobe spadaju u onu treću vrstu. Broj prenešenih ali nikad otpakovanih paketa se sa svakom selidbom uvećavao, a lenj kakav već jesam neke od njih nisam otvarao već dvadesetak godina. A drugo što treba da se zna je da sam kao mladi junoša pisao neku kao poeziju, mislio sam u ta doba dosta dobro o njoj, ali sam prestao sa tim kada sam napunio 24. To se nimalo slučajno poklopilo sa prvih nekoliko meseci

- Mama, neka deca u školi kažu da nema Deda Mraza, već da mame i tate kupuju poklone i stavljaju ih ispod jelke!
- Ma, ko to kaže?!
- Neki drugari iz razreda.
- Kakvi su ti to drugari koji šire neproverene priče? Otkud oni znaju?

           Stalno prigovaram N.-u da prvi utisak kod njega igra preveliku ulogu u procesu formiranja mišljenja o nekom umetničkom delu; kad kažem preveliku ulogu, zapravo mislim da za neke dve sekunde on odluči da li je neka slika, recimo, dobra, odlična, fenomenalna ili je potpuni i nepatvoreni bofl. Večeras smo o tome naširoko diskutovali, i ja sam ostao zbunjen. Nije mi jasno, naime, da li je moguće da za

састав на тему . . . краћа, зградилишта

зналац 1 мој, овдашњи ,неки Синиша , краниста , из Крајине Српске , ожени се, и то, ни 5, ни 6 ,нег ' уЊемачку,
- задња пошта Франквурт ,па место ома до њега ,

Aktivisti NVO BUBE92 i učesnici kampanje "Sloboda i šengenska viza teheranskim mangulicama - SišTM" u saradnji sa blogerima B92 + moderatorkama (05 i, naravno, 012) kao i ostalim sa nezavisnih blogova uz veliku podršku ogromnog broja radnih ljudi, građana i poštene inteligencije, organizovaće javnu tribinu pod geslom:

"Žurka BUBE92 iako Milutin Milošević još nije objavio knjigu. Lenčuga jedna!"

Oh yes, I mean, IF we are already sick. And IF we get in line early enough. And because only 140,000 doses of the bug are sitting in Serbian vials, by a rough calculation, there is one shot for every 57,142 people.