Ovog proleća je ustanovljeno da prokišnjava krov na terasi, onoj velikoj, nazad, što gleda u baštu. B. je našao majstora da sanira štetu, ali kad je već majstor tu, smatrao je moj muž, ne bi bilo loše da izvrši neke "male" promene, koje su ispostavilo se, bile sve, samo ne one neodložne prirode, kako sam ja mislila, i kako je meni objašnjeno, onoj koja po njegovom mišljenju, od kako je počela kriza u džepovima gaji kobre, i

Bela kafa i kifle sa dzemom za dorucak u starom gradu negde u Evropi su cest motiv. Topli mirisi na liniji Konkorda i slike, bezbrojne slike. Leslie Caron iz "Lulu". Uz taj film je zauvek vezan lik moje majke.

In an autobiographical note written in 1801 in South America, Alexander von Humboldt specified his motive for travelling: “I was spurred on by an uncertain longing to be transported from a boring daily life to a marvellous world.” (Alain de Botton: The Art of Travel)

Gradovi borave negde na raskršću između sećanja i snova.

Voz je najpre išao velikom brzinom, a onda je naglo usporio kada je ušao u stanicu. Stanica Kent nalazi se iznad zemlje, iako je deo gradske mreže metroa. Stanica je sva u metalu, staklu i betonu. Dugački, uredni i čisti peroni sa dve strane, za dva različita smera. Velike neonske reklame. Stanični zid od pleksiglasa otkriva grad iza, sa visokim soliterima poslovnog centra Kuala Lumpura, ili Donaustadtom, nisam siguran, u pozadini. Oblačan, ali prihvatljiv radni dan, nije prevelika gužva u gradu.

 

 

 

           Lophophora williamsi je jedan potpuno pitom kaktus, simpatičan, mali, bez bodlji, lenj -cveta tek kada dostigne veličinu ping-pong loptice, za šta je ponekad potrebno i tridesetak godina. Ako već gajite ovaj kaktus u saksiji, on će rasti znatno brže, počeće da cveta i proizvodi seme za tri do šest godina. Zbog osetljivosti i sporog rasta, sakupljači kaktusa najčešće iznova i iznova kupuju nove biljke, zamenjujući

Da mi je da se negde skrasim, jednog dana. Da mi je da pustim negde koren, bez žaljenja za nekim drugim mestom u kom sam živela, i pomislim – e, ovde je moj dom. Za ovim sam tragala celog života i znam da će mi deca tu naći sreću. I ostati. Pa i da umrem odmah posle te misli, ne bi mi bilo žao. Ni malo. Samo da osetim kako pripadam negde svom dušom. I da mi deca tu pripadaju.

Umorna sam od ovog lutanja i selidbi, od prilagođavanja, rastanaka i povremenih kratkotrajnih susreta sa dragim ljudima. Od grčevitog traženja prijatelja u poznanicima. Od želje da kažem – idem

AleXandar Lambros

 

Ako postoji nešto na čemu zavidim svojim roditeljima onda je to činjenica da nikad u životu nisu sastavili CV.
Eh, kakva su to vremena bila. "Daj vidi, ubaci mi malog/malu", "To je dete našeg kolege", "Ovi 'odozgo' rekli da se primi" ... posao se tako dobijao. Ili ste im

 

Bio sam treći, ili možda četvrti razred osnovne, više se ne sjećam tačno, kad sam "otkrio" svoje vanzemaljsko porijeklo. Suviše odrastao da bi povjerovao u priče o rodama, a opet previše maštovit da povjerujem da me mama rodila.

Imao sam prlično neobičan hobi koji sam upražnjavao vraćajući se iz škole. Ne, nije to bilo brojanje bandera, ili koraka, već gledanje automobilskih točkova. Znate onaj fenomen kad gledate u točak pa vam se najednom čini kako se isti okreće u "pogrešnu" stranu pa na sekundu čak i stane. Sad, dal' se meni previše zavrtilo u

Mi smo normalni, drugi su nenormalni. Zašto Oni moraju biti tako neiskreni, netočni, nepouzdani, nedisciplinirani, ljigavi, lijeni, korumpirani, licemjerni, uobraženi, operirani od humora, hladni, nedokučivi? Zašto jednostavno ne mogu biti kao mi? (Richard Lewis)