Dobro je, Dobro je, Nije Moglo Biti Bolje...

Smrt deluje prilicno konacno kad je ovako pogledate izbliza, ali nije, ja verujem da postoje ljudi koji mogu da savladaju i smrt, nije da su oni veci ili jaci od smrti, jednostavno smrt nije nadlezna za takve ljude, ona naravno uzme svoj deo, ali oni nikad ne odu sa njom, jednostavno oni njoj ne pripadaju, oni su mrtvi ali i dalje nisu njeni, tako da ce ovo biti tekst o jednom besmrtnom coveku, o besmrtnim i prokletim ako bas hocete.

Cisto za moju dusu, za ono sto je ostalo od nje, ako je ima ili ako je uopste ikad bilo, da malo podsetim smrt da ne zalazi u ove moje besmrtnike, ona ionako ima dovoljno svojih, ovi su moji.

Sta mislite dal' jedan covek moze da opere krv krvlju, da se iskupi sto bi rekli, za sve sto je u zivotu uradio pogresno, da spasavanjem zivota isplati oduzimanje nekog drugog, zamislite da neko ceo svoj zivot krene da ispravlja za 78 dana, a ako ima puno gresaka kao sto ih je imao, to deluje potpuno nemoguce, ali eto neki ljudi su jednostavno takvi, sacekaju da ih nesto gurne pred ogledalo i onda se sete da nema jos puno vremena.

Ne znam kako bi opisao te ljude, to je valjda ona vrsta ljudi sto mora da padne na kolena da bi shvatila da neko mora prvi da ustane, a kad ustanu, vodi ih nista manje nego sveti bes, nikad ih ne bi prepoznali ovako u obicnom zivotu, mali i nevazni ljudi koji su potpuno sporedni statisti vaseg zivota koji u normalnim okolnostima nikad ne bi bili primeceni, ali eto jedna situacija, jedan trenutak ih ucini besmrtnim.

Ne verujte ljudima koji kazu da ne postoje heroji, oni ne znaju o cemu pricaju.

Neko je jednom rekao da je razlika izmedju heroja i kukavice samo par minuta zivota, onaj ko u to veruje nikad nije upoznao heroja.

A da bi znali sta su heroji, moramo da pocnemo od onih koji to nisu.

Dakle o prokletim.

Ja imam jedan tezak, morbidan ritual sa svojim bivsim kolegama, jednom godisnje mi se skupimo, raskopamo stare rane i gledamo kako krv tece iz njih i onda tu istu krv ispiramo nekim nasim suzama koje obicno teku iz flase.

Svaki put to se zavrsi sa obecanjem da je to zadnji put, u toj Pandorinoj kutiji ima svega i svacega, svaki put je okujemo ponovo, i onda svake godine i pored obecanja, svi dodju da vide ko se opametio i nije dosao, nazalost to se uvek zavrsi obijanjem trezora i cupanjem svih tih nijansi mraka iz te kutije. To je more ostrih tonova i teskih boja.

I tako krene sve ponovo, Vreme opet malo stane i sedne sa nama, i ono nesto popije, i vremenu smo teski, krenemo da brojimo imena onih koje smo zaboravili, onih koje nismo, ljutimo se na one koji su nas ostavili, ljutimo se na sebe sto nismo ostali sa njima, i tako svi sa njima jos jednom umremo, i oni jos jednom ozive.

A opet onaj ko ih je upoznao zna da bi umiranje bila mala, rado placena cena da oni ozive.

Malo razbudimo mrtve, malo da im cujemo glas, da im se opravdamo sto smo tu gde smo, sto nismo tamo gde nismo, malo se sakrijemo iza toga sto smo zajedno, sto nismo jos jedni druge ostavili.

Nekad davno bilo je tu nekih ljudi, vremenom su izvetrili, odnelo ih vreme, negde se pogubili, lako je pogubiti prijatelje, sad vas drze za ruku, za par trenutaka nema ih, nasli su neke svoje puteve i vetar im je oduvao jedra na drugu stranu.

Bog nam krade vreme, Vreme vam krade slike, i onda sebe odjednom vidite u praznoj galeriji, i ne znate kako ste tu zavrsili, zidovi su beli, slike koje su nekad bile tu su izbledele, tako svaki put pocne, i onda se ja sa svojim kolegama zakacim i sa Bogom i sa Vremenom i jedni drugima oslikavamo plafon slikama onako kako ih se secamo, svako doda neku svoju boju, svaki umetnik umoci cetkicu u onu ranu i od nje pravi boje i za jednu noc vam nacrtaju sve ono sto je izbledelo i ukradeno.

Ja sam imao tu srecu ili nesrecu da odem u vojsku neke davne devedeset sedme, ne smem da racunam kad je to bilo, ako izracunam ostaricu, ako pogledam videcu onog klinca sto me plasi.

Moja nesreca nije bila u tome sto su uslovi bili losi a bili su, niti je moja nesreca bila to sto sam se skoro skinuo, mene je sastavilo ono najteze sto moze da vas uhvati u vojsci, ima tu raznih ljudi, oni koje sam ja upoznao su bili nista manje od brace, nema nista gore od toga.

Ni jednog nisam mogao da smislim, ali su nas nekako cudno sklopili, sa svih strana, od prokletih i izgubljenih do dobrih i precasnih, kako su nas samo slozil, svi mi i nas ludi Kapetan.

Bas sam dao sve od sebe da ih ne volim, nikako nije islo.

Kad sam bio mali, moj blesavi deda kog se i sad secam, je bio fantastican covek.

Svake godine mi bi isli na more, tri meseca na moru, krenemo da putujemo vozom iz Vojvodine preko Slovenije do Crne Gore ni Bog ne zna kako i gde. Baba je davno digla ruke od pokusaja da nas razume, razumeti mog dedu je bilo jako tesko jer se ponasao kao decak od deset godina.

Negde za vreme rata partizani su oteli neku lokomotivu na putu za Grcku, on je po zaslugama proglasen za vozaca (ako ume da jase konja valjda ume i da vozi lokomotivu...cista logika, on je tu upoznao najboljeg druga, kocnicara i posle krace voznje zakucali su lokomotivu u neku stanicu ili sta vec, tad je to bilo in...), to mu je otprilike bio prvi kontakt sa vozovima, bas je bio odusevljen sa njima, kad malo bolje razmislim sad mi je jasno zasto sam pozajmio autobus...genetika.

Kad se Tito naljutio na SSSR i SSSR na Tita, oni su povukli svoje kadrove iz Jugoslavije a vojsci je naredjeno da spremi kadar za obuku po kratkom postupku, tako je moj deda bio medju prvim ljudima u Jugoslaviji koji je naucio da vozi elektricnu lokomotivu, njih cetvorica-petorica su valjda bili prvi.

I tako kad je to odradio, na nekoj radnoj akciji on je odlucio da sa svojim drugarima napravi vikendicu u sred neke cuke gde ni vukovi nece da pisaju, i tako je moja vikendica za moju familiju postala neke vrsta relikvije, svaki nas odlazak na more bio je hodocasce, nije bilo vazno ni kako cemo stici ni kad.

Cekanje vozova koji kasne, presedanje, od grada do grada, sve je bilo nekako uvrnuto, na ivici stvarnosti i fikcije, od lutanja Beogradom u tri ujtru do setanja Kotorom u prvu zoru.

I uvek na kraju isto, nagrada, tu negde ja obicno zaspim negde na pola puta, i kad se probudim, more, onaj poseban miris soli i vode u vazduhu, familija nas vec odavno ceka tamo.

Ja i vozovi mog dede imamo neki cudan odnos, on je znao sve masinovodje, ja sve njegove vozove, nisam ni voleo toliko more koliko te njegove vozove i taj put.

Za mene sve je to delovalo kao bajka.

Bajke u kojima su stari vozovi i puste cekaonice izvor sve magije, svaka ta slika mene podseti na neko vreme koje je otislo i nece se vratiti.

Za mene, putovanje vozom nije isto kao za razne druge ljude.

Devedeset sedme, ja sam krenuo na odsluzenje vojnog roka, moj deda je doziveo da me vidi u uniformi, prvi put sam video pola moje familije kako place, do tad sam mislio da su svi vanzemaljci, sada znam da nije tako, samo je moj cale sa druge planete, ali moja keva to odgovorno tvrdi ceo zivot, tako da vest i nije nova.

Nesto mislim da niko nema pravo da oduzme taj trenutak svom ocu/majci, to je nesto posebno, ali o tome neki drugi put.

Ono sto sam ja zapamtio od mog dede je bila jedna recenica koja ce me dosta dugo drzati, do kraja zivota, nadam se.

"Da odes ko covek, i da se vratis ko covek"

Koliko mu samo dugujem za tu recenicu ni sam ne znam.

Ali eto prosla je i ta devedeset sedma, dodjoh zimi, prolece je doslo kasno, vi se jebite, ja sam svoje odgulio casno...ko ovo nije doziveo da kaze DOF-u, ne zna sta je propustio (mala vojnicka pesmica za oficirski kadar)

Otisao sam tim vozom, dosao vozom, upoznao taj vod sastavljen od najgorih i najboljih, i Kapetana, tad na mene nije ostavio neki veliki utisak ali nas je cuvao kao svoju decu, verovatno jer svog sina nije sacuvao u Bosni, ali je bio ok, sad znam da je bio vise od toga, ali eto tad nisam.

Pocela je devedeset osma, pocela su nova sranja na Kosovu, mene je to zaobislo do bombardovanja, i tu kad sam popio plavu kovertu, eto mene u vozu, ne znam kako se to desilo, ali ja sam, do tad je sve bilo manje vise ok, ali to kako sam zaglavio u neki drugi vod, to me je totalno skenjalo, to je bila masa nekih ljudi koje nisam znao, par beretki da odrze obuku na brzinu, par bezbednjaka, momci se ocigledno znaju ali ja kao da sam pao medju njih sa druge planete.

Ne znam koji je genije dosao do zakljucka da napuni voz vojskom i po danu uz kompletnu vojnu nadmoc protivnika u vazduhu odluci da ih posalje na drugi kraj zemlje ali nekim cudom zaobisli su nas, par sklanjanja u tunele, i to je bilo to, valjda ni oni nisu ocekivali da je neko toliko glup.

To je odvratan osecaj ne pripadanja, kad ste okruzeni ljudima a opet ste sami, stvar je postala samo gora kako smo poceli da prolazimo kroz kradove.

Deca tih gradova bi marsirali na stanice ka nama, slivali bi se kao reka, to je vec bila noc, one predivne lampe kojih sam se secao kao mali sa svojim dedom, su polako pocele da se pale na stanicama, i na tom svetlu sve vidite, vidite oceve koji grle svoje tek rodjene sinove, vidite majke koje placu, devojke, sestre, bracu, prijatelje, u svakom gradu sve isto, secam se decka kome je neka devojka donela sina da ga poljubi u celo kroz prozor.

Tek tu sam shvatio da ovo nece biti jos jedan odlazak na more. Tek tu sam poceo da dobijam neku ideju sta bi mozda moglo da se desi, i gde idem. Do tad je sve bilo bajka.

Negde pre Nisa su nas skrenuli i tu smo izasli, pa su nas opet zapakovali u neki tunel,i tu sam bas krenuo da raspakujem svoju pusku, posto je bila konzervirana (potopljena u mast), i tu bas negde u mraku za mene bukvalno zapne neki tip u mraku, sa konstatacijom kako treba da pazim gde drzim noge.

Ja mu naravno pozdravim familiju, jer sam ionako bio lepo razpolozen, kad eto posle par minuta, on skapira ko sam, i ja skapiram da je moj Kapetan u pitanju, ma zamalo mu ruku nisam otkinuo, prebaci on mene kod sebe u vod, a tamo sve moje kolege, svih trideset i dvoje, mali mi je falilo da se rasplacem od srece.

Dalje me stvarno nista nije zanimalo, odjednom su svi moji ludaci tu i sve je postalo ok, cudo jedno ali svi zavrsili u istoj grupi, bilo jos par nekih likova, poput bezbednjaka i logisitke ali mi smo svi bili na okupu i Kapetan.

Mogao bih sad danima da davim o tome kako smo isli od jedne strahote do druge, preko svih tih reka, nema smisla opisivati nocne patrole koje su trajale danima i sve te setnje po mraku.

Sve to bas i nema smisla jer ne mozete da razumete um klinca koji prvi put vidi besmrtnog coveka.

Crkva ima neko pravilo da covek postaje svetac ako izvede tri cuda ako se dobro secam, ne znam za ove sto izvedu dva, kad malo bolje razmislite to ima smisla, jedno cudo, kad se zaljubite, drugo kad stvorite zivot, trece kad pobedite smrt.

Daleko da je nas Kapetan bio kanditat za sveca, mislim da mu se drustvo ne bi bas svidelo, ne verujem da bi hteo da nas ostavi, nije bio taj tip coveka.

Moglo bi se reci da mi je u tom tunelu prvi put spasio zivot, ne znam dokle bi stigao sa onim likovima, gde god i kako god zavrsili bilo bi gore.

Drugi put, to je bilo u jednom malom naselju, bili smo u obicnoj patroli, troje kola, nas desetak i neki tip nas je zvao da pokupimo neko oruzje, oni su tu ostali oko kola, nas trojca smo usli u to ogromno ogradjeno dvoriste, zidovi brat bratu tri metra, ne vidis sunce od njih.

Njih dvojca su sisli u to nize dvoriste iza jedne manje kuce, i ja sam ih tu cekao pored kapije, posle par minuta, pocelo je da puca na sve strane, valjda je neko sacekao ove ispred kola, oni su poceli da vracaju, cula su se dva rafala i iz tog dole dvorista, i ja sam krenuo da trcim prema njima.

Secam se posle toga samo tog bola u grudima kad sam ostao bez vazduha, te panike kad ne mozes da dises manijaka nisam ni video koji me je pokupio laktom, nisam ni shvatio sta se desava, mislim to je bilo mirno selo, nikakvih problema, ovamo pre par sekundi stojis pored neke supe i odjednom sam se nasao na ledjima i neki tip se bukvalno bacio na mene sa najvecim jebenim nozem koji je svet ikad video.

Siguran sam da je bilo hrabrih na sve strane i da ne bi odreagovali kao ja, da bi stigli da zvuku pusku, ali ja sam odsekao od straha, ko nikad u zivotu prvi put u zivotu sam video to bice koje hoce da unisti Srpstvo, izvor svog zla i sta ti ja znam, najblize mudzahedinu sto sam ja do tad video bio je Albanac koji je sa mojim dedom igrao sah na plazi, tako da nisam ni znao kako izgleda neprijatelj do tad.

Sa druge strane, tip sa bradom u kasnim tridesetim sa bar sto kila je definitivno znao ko sam ja, i tu sam malo shvatio u kakvom sam problemu, kad imate devetnaest godina borba do smrti sa tipom od trideset-cetrdeset godina i nije bas pametna, siguran sam, neko hrabriji bi sigurno uspeo da izvede nesto bolje, ali jedino sto je meni bilo u glavi je da drzim taj najveci noz od svih, sto dalje od svoje glave, dok je kolega na meni pokusavao da uradi bas suprotno.

Jedino sto je meni bilo u glavi je da zaurlam Kapetana po imenu, ali od toga nije bilo nista niko se nije odazvao, ovaj fantastican noz je bio sve blize, a i meni je bilo jasno da ja sa dve ruke ne mogu da odgurnem njegovu jednu, nikad nisam video toliko besa u ocima jednog coveka, to izbija iz ociju, uspeo je toliko da mi savije ruku da je ostrica pocela polako da mi klizi kroz gornji deo ruke sto je malo reci bolelo.

I bas tu, kad vise nije bilo sanse da ostanem ziv, ruke su mu bukvalno izronile iz iz zemlje oko ovog manijaka na meni, skinuo ga je sa mene, okrenuo na drugu stranu od mene i poslao kuci, mogao je to da uradi dok je tip bio na meni da vidim kako to izgleda, ali nije, i za to mu posebno hvala.

Ali to nije bio kraj, neki tip iz susedne kuce je poceo da puca na nas, i bas kad sam se dokopao svoje puske, i krenuo da istresem ceo okvir u kucu, on mi je gurnuo pusku u stranu i odvukao me iza tog zida od tri metra, tek posle mi je sinulo da u toj kuci zivi bar deset ljudi i da bas zato odatle pucaju, i ko zna koga bi pogodio da sam pucao.

A da sam pucao, ne znam da li bi moj deda mogao to da gleda, kad ste uplaseni spremni ste svasta da uradite, da nije bilo Kapetana, ne bih mogao kuci da se vratim kao covek. To je bilo drugi put da mi spasava zivot.

I tu stizemo i do treceg i zavrsnog dela, jer svaki heroj mora da umre da bi postao heroj, tako je i ovaj nas morao da prekrsi svoje obecanje da ce nas sve vratiti kuci, recimo da smo tad na neki nacin svi imali odredjenog iskustva u borbi ako tako nesto moze da se kaze za coveka.

To je bila nasa prva operacija ciscenja, zadatak kad idete jednim pravcem i cistite sve od oruzja po kucama, do mina na putu, popravljate puteve koliko mozete, uglavnom ocistite puteve da bi spojili odsecena sela koja zive u paklu dok je UCK u njima.

To je bila operacija da se UCK potpuno zbrise i unisti, za dve nedelje na Kosovu nije bilo ni jedne jedine baze, svi su bili odbaceni u Albaniju, tad su i Ameri krenuli da gadjaju naseljena podrucja, jer ako nema terorista i ako nema izbeglica nema dobrog TV programa, a to nije dobro, ipak su mnogi unapred platili reklame.

Manje vise svima je bilo jasno da od bombardovanja nema puno leba' sto bi rekli, od onih polu-izgubljenih i polu-obucenih likova sa pocetka rata, svi su nagledali mudzahedina i raznih ludaka, svima je manje vise bilo jasno da ce pasti ta invazija koju smo cekali od prvog dana, kad malo bolje razmislim trebalo bi zahvaliti NATO paktu, taj njihov zid od kamena nam je malo ohladio srca, strah vise nije umeo da rasiri krila, poceli smo da se kladimo ko ce prvi poginuti u sledecem napadu, bilo je lepo.

Uspeli smo da ocistimo jedno brdo, cije ime niko nije znao, svi smo ga zvali trista cetvorka jer je tako bilo obelezeno na mapama, kota 304, popeli se na njega, kamen do kamena, tu smo cuvali hlad od sunca jedno dva dana, ni da se pomerimo, spavali smo celih sedam sati sto je bilo cudo, posto bar dva dana pre toga nismo uopste spavali.

Kako je dan poceo da se zavrsava tamo negde oko sedam, tako su i kolege sa druge strane odlucile da to brdo demokratizuju, i to je bilo lepo, promasili su nas za dva kilometra, gadjali su jedno prazno selo iza nas da pokazu selo koje gori i Srbe pored, jos i ako pogine neki Siptar odlicno.

Posebno su valjda zato voleli skole da cepaju dole, kad rasture jedno selo, svi ti ljudi krenu da beze u drugo i kad dodju tamo gde da ih stavis nego u skolu, najcesce najveca zgrada u selu, prvo su spavali po nasim kamionima, pa posle to nismo smeli da radimo, posle nismo smeli ni u zgrade da ih stavljamo jer su ovi bas zbog toga gadjali bilo sta od betona, a uz to su neke budale po Vojvodini, koje su normalno povukle veze da ne odu na Kosovo, su masovno slale vojsku u skole sto je van pameti ali eto.

Do tog napada svi nasi orksaji su bili ugalvnom na nivou neke vece pandurske operacije, ali to brdo nas je zeznulo samo tako, bilo nas je u tom donjem delu negde oko desetak u zasedi i medju nas je usetala kolona od bar stotinak nasih kolega sa druge strane.

Kako su nas videli tako smo mi krenuli da pucamo, ovo se obicno zavrsavalo tako sto se razbeze posle dva rafala, tako da i nismo puno bas cedili krv u ovakvim situacijama, jednostavno pobacaju oruzje i sto onda da pucas ko poremecen, nit ce oni stati sa bezanjem nit ces se ti mnogo usreciti, ali ovo je bas krenulo naopako, skroz su odlepili i krenuli svi prema nama.

Taj poklic, urlik Allah akhbar, je mora se priznati, bio veoma impresivan, ja sam se usro od straha, odjednom ih je bilo na sve strane, ispred nas, izmedju nasih rupa, na sve strane, pobacao sam sve svoje bombe, i uhvatim sebe sebe kako preturam po praznim okvirima na zemlji, kad sam stigao sve da ispucam pojma nemam, ali frka je vec pocela da radi svoje.

Iza nas je bila jedna ceta policije, koja je bez problema odbila da dodje da pomogne, tako da smo mi krenuli da se izvlacimo prema vrhu do one druge grupe, pa nizbrdo, ali nasih kolega sa druge strane je bilo milion, ne mozete da zamislite koliko je sto ljudi ovako kad ih vidite uzivo, tu smo imali jednog decka koji je tesko ranjen, i cetri lakse ako se secam, znam da je jedan decko iz Aleksinca nosio jednog tipa skroz u pozadinu, i tu smo provalil da su i iza nas.

Njega su sacekali malo dalje od nas, i kako ih je video, on je poceo da puca, ali su ga odmah pogodili, i on je poceo da vristi, valjda isto onako kao i ja na pocetku, taj nas ludi Kapetan je iskocio iz rupe, oborio dva tipa i nastaviodo njih dvojce ranjenih, vratio ih obojcu nazad, i tu je skinuo jos dvojcu, mi smo se i dalje izvlacili, kako smo stigli do tog dela gde je on, nasli smo jednog tipa na zemlji pored njega, jednog sa nozem u grudima malo dalje, i jednog koji je bio mrtav na njemu.

Mogao je da ostane u svojoj rupi, mogao je da ode do tamo da izvuce njih dvojcu, da se skloni u stranu i da pusti Albance da prodju, mogao je ali nije, cim je taj decko vrisnuo on je bez razmisljanja krenuo prema njemu.

Tu je i ostao, da je on tu stao u stranu, da nije vrisnuo da nam dolaze sa ledja, sve bi ostali gore, ali nije cutao, tu je ostao, sedeo je naslonjen na tu stenu iza njega, samo smo sklonili tog Albanca sa njega, polako smo krenuli da smisljamo kako da ga odvucemo dole, panduri su slusali naseg vezistu kako vrsiti preko veze da na ociste put sa ledja, ali oni su samo stojali i gledali.

Nije bilo vremena da sami peske stignemo sa svim ranjenim do dole, i tu je trazio da ga ostavimo, vec je bio pri kraju, dobio je nekih pet set metaka, bar cetri su prosli kroz pancir, sto nije dolazilo u obzir, sta mislite koliko treba covek da bude svoj, da se odrekne svojih prijatelja i svog zivota, sve sto nas je on naucio, nas je tad sacuvalo, ali tu je i bio kraj, da bi nas jos jednom sve sacuvao, izvukao je svoju poslednju bombu. Mi smo se sklonili, on je jos nesto sam sebi rekao i vise nije bio tu.

Treci put je meni i svima redom rekao ko je. I poslednje reci s bile, dobro je, dobro je, nije moglo biti bolje

Nas Kapetan, mrtav i besmrtan.

Ne verujte ljudima koji vam kazu da ne postoje heroji.