Dream team (ili tri cice i ja)

    I tako. Ništa bi od one slike i ja se ne ponostime time, čak se i nekako rimuje i šubi di du. U svakom slucaju, dok ne savatam nekog (a verujte mi, kujem planove po kvadratnom metru udaljenosti od mene, praktika razbija) da mi donese da instaliram sve te džidža bidže, pošto ja jelte, koristim ovaj komp uglavnom za surf, mjuzu i pisanje (znate kakve mišiće imam, juuu, dižem a la 50 cent tegiće na svakom prstiću, svako jutro), a u photo shopu sam se zezala kada sam imala vremena. Hm vreme, šta je to? A to beše na nekoj drugoj planeti pre nego što sam ušla u intezivnu veš mašinu mog cenjenog faksa. Osećam iz petnih žila da napredujem i da se lagano uspinjem. Ali dobro de to. Mis’m to se mora napomenuti, mada verujem da se moja mama već širi u slow motion-u dal’ virtuelno il’ ovako.     

       Šta sam ono htela reći. Ah da. Setih se. Juče, tj. u četvrtak našla sam se sa moje tri omiljene cice sa klase. Mi smo apsolutni team fatal, svaka je apsolutno prelepa i posebna, na potpuno svoj način  različita. Gospođica lepotica M. k’o da je iz bajke pobegla, sa svojom prelepom dugačkom crnom kosom i nežnim crtama lica, apsolutno kao, kao da je šutnula princa sa belog konja, maznula mu životinju i odgalopirala, dok joj vetar šiba u facu. Ona je nedužno i erotika zajedno. Onda gospođica J., njen izgled vara. Liči na umiljatu mačketinu, te njene oči, glava i vrat kad vas pogleda preko ramena, a sa druge strane zajebana, joooooooooj, mnogo, ali fenomalno zajebana, može da vam zabije pesnicu u stomak iz čista mira ili da vas baci sa bine i opsuje vam sve po spisku, i to sve zbog mene ili neke druge njoj drage osobe, a sa druge strane umiljata i morbidno duhovita. Bože što sam srećna što sam sa one crte, tj. njene. Inače bi bilo šibanja. Onda gospođica misterios M., visoka, vrlo tanka, lepa, misteriozna, tiha, a opet kad odvali...odvali. Selektivna, a opet otvorena za sav džez koji se može ponuditi. I naravno na kraju spiska ja! Sweet sixteen, šta da vam kažem, ja volim da đuskam i time se ponosim, nosim minimalu šminke i škotske suknjice sa crvenim čizmicama i sve to uz što jači sving i đip da se sve  diže prašina uskomešana sa onim odvratnim isparavanjem hladnog vodenastog alkohola koji se miksa sa teškim znojem neopranih odvratnih tipova, koji onako smežuravo pokušavaju da ožive neke svoje vijuge misleći da mogu i jednu od nas da pipnu, ali CVRC.      

       Prvo smo se zabile u neki viski bar. Što vam je ko rupa u kamenu mesto. Sa sve «Yak, yak, yak» tipovima,  zadriglim ćelavcima koji misle da su glavne baje ako umeju da otpevaju «žutu kuću» na gitari. Ove tri lujke su već bile nacvrcane kad sam ja dofurala oko pola jedan. Kad su me uveli, ko bubu ispod kamena u «ono», bože, samo sam skenirala da se negde zavalim i popijem makar dve čaše belog vina, pošto ja ne pijem, al za ovo mesto sam htela da napravim poseban izuzetak. Oma  smo se zavalile za neki znojavi sto, krcat znojavih tipova koji verujem prave «ks,ks,ks» zvukove kad sretnu cicu koja ima sve ruke, noge i glavu na broju (ne znam za glavu), i stavili su mi odmah crno vino pred nos koje sam ja oberučke prihvatila uz kez, i...onda nam, tj. meni (ovima je odavno bilo već sve svejedno) se sve relativizovalo, alkohol je izbalansirao okolinu sa muzikom i mojim bićem, a moje ljubimice su bile prosto neodoljive tako da sam morala odmah da im se pridružim u djuski i ludiranju.      

        Kada mi je neki krelac već treći put zabio svoj mokar nos u moje uvo da bi mi nešto rekao (ostalo je samo pri pokušaju i mom begu na drugi kraj...te pećine), odlučile smo da zapalimo i cela rupa je plakala za našim odlaskom. A nas četiri smo se uputile, ševrdajući i igrajući po Brankovom mostu, pravac «Povetarac» i zezanje.    

        Ne znam da li je iko bio ovde na «povetarcu»? Odmah da kažem, da ako su uložili i ‘iljadu dinara u uređenje, ubite me. To je bukvalno prenešeni kst na splav. Posle tog brodića, verujem da svi moraju da prime tetanus. Liči na mračan teretnjak, i šanse su vrlo prisutne da možeš da se bućneš ako ne paziš. Ali nas nije bilo briga. I tako...popele se mi gore, i hm, hm, hm, kad ono...kao neki ogroman šaht, a la «alisa u zemlji čuda» i dole u utrobi trudnog broda muzika nikad jača, ljudi đuskaju, skaču jedni po drugima, lusteri-šerpe se tresu, nama odmah krenuli pundravci, hoćemo dole, hoćemo dole.       Podijum je bio osvojen. Da sam imala zastavicu, zabola bi je tu i moja mačkasta drugarica bi probola svakoga kopljem ili bi mu otkinula glavu svojim noktima. Neverovatno koliko je nama bilo dobro. Čak je i neka cica pokušala da me smuva, i bila je zaista lepa, na neki uvrnuti način, i ja sam je ubeđivala dobrih pet minuta kako ja imam 14 godina i kako će mama da me ubije ako sad već ne budem krenula kući. Ne znam da li mi je poveravala, verujem da joj je bilo svejedno, šmugnula sam joj na kraju, eh sad. Znam, razočarenje, ali bože, zamislite, možda ima sidu ili neku polnu bolest? Nikad se ne zna. Mala nafurana biseksualka, devedesete su prošle ALO! Sad si ili gay il si retro hetero. Nema tu šta, «berem voćkice uz vodenicu», jok ja, radikalno brate, radikalno.       

       Kad smo ispustile dušu, i kad sam ja počela da tražim sebe po ćoškovima, shvatila sam da bi mogle, kao, lagano, vrlo, da krenemo. Predlog usvojen ali ne zadugo. Ostale smo još malo i igrale ispred splava, pošto su pustili neku fantastičnu stvar iz «natural born killers»-a, princeza se skinula bosa, ali shvatila da kamenčići nisu bili baš ljubazni prema njenim nežnim tabanima, tako da se ubrzo predomislila. Kad sam mojoj misteriozi držala ruku, dok je piškila u grmlju, ispred splava neki baja u gaćama i beloj šulji je jurio moju princezu koja je vrištala i bežala i taj tvor je pokušavao da se obriše o nju. Sjurile smo se dole i taj slučaj se bio bacio u dunav i bio je sav smrdljiv i mokar i kad sam htela da ga odalamim i kad sam shvatila koliko je bio ljigav i smrdljiv i sama sam ciknula i pobegla bez glavom bez obzira.      

       Onda dok smo se izležavale kod gazele i osluškivale prolazeće tramvaje i house mixeve nirvane i slično, startovali su nas neki matori sloveni koji su pali u bedak, nisu mogli nigde da nađu pivo. I zaista bedak...mis’m dodžeš u Beograd i nema piva, a ebem ti život. Maca ga je uputila ka pravom obilju tečnosti. «Evo tu odmah se spustite, jeste, tako, odmah tu, malo dalje i tu vam je lepo SVA ova voda, ma samo jedan guc i ko tri eksera da ste smazali», na šta joj je ovaj rekao «Tako si lijepa, mnogo si lijepa, eh da si moja, ali ĐAVO». Nije se obazirao na moja ubeđivanja da je ona maloletna, da joj je ćale glavni inspektor i da trte mrte. Ali i to se sve fino završilo.       I dok smo tako pričale, a ja razmišljala kako ću da dobijem hroničan bronhitis i upalu pluća od ležanja na hladnom kamenu, lagano smo krenule kućicama.     

       Rastale smo se na Brankovom mostu dok je svitalo, a noćne lampe su se upravo ugasile. Ja sam cimnula ortaka u pet ujutru i da, hteo je da me prati kući. Misterios i ja smo se rastale ubrzo, ona na svoj bus, ja da oddžodžim svoje, čekam svoju pratnju koja mi je donela toplu jaknu i jedan sanjiv pogled, ali bože moj, šta sad, ja sam vrlo razmažena i volim kad me prate kući!     

      Kad sam stigla svojoj toploj kućici, bacila sam suknjicu, obukla džins i sjurila se sa Maišetom (mojim psićem) do Taša i tamo izblejala sa drugarom na travi dok je lagano svitalo, a Maiše uporno jurila vrapce i golubove.