College Street

Foto: Mira Zdjelar

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.

College Street, pogotovu u svom italijansko-portugalskom delu, predstavlja jedan od najboljih primera za ono što Toronto hoće da bude, a to je grad u kojem obitavaju razne etničke grupe, i koji u svojim imigrantskim kvartovima može da pruži iluziju da nije severnoamerički grad, već da pripada nekom drugom svetu, ili nekim drugim svetovima. Paradoksalno ili ne, baš to ga čini suštinski severnoameričkim, ta nostalgična glad za izgubljenim, ili nikad ne postignutim, prepoznavanjem u tradiciji, običajima, etnosu. Toronto je kombinacija hiperurbanosti oličene u soliterima u centru u kojima su smeštene banke, finansijske i upravne institucije, Bay Street kao središte kanadske ekonomske moći, i niza kvartova gde su kućice iz devetnaestog i ranog dvadesetog veka isprepletane sa novoizgrađenim stambenim jedinicama od betona i čelika.

Većina ljudi Toronto ne smatra naročito lepim gradom. Soliteri su najčešće građeni na kalup, i to ne baš na najatraktivniji kalup. Crvena i bela fasadna cigla iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kuće koje izgledaju jeftino sklepane od sličnih, ne naročito šarolikih, materijala, tvrdi viktorijanski stil lišen preteranih ukrasa i kitnjastosti bilo koje vrste, sve to deluje dosta strogo i ne naročito privlačno. Kao građanin Toronta naviknut na njegov izgled u dobroj meri slagao sam se sa tim većinskim mišljenjem. Tog ranog jesenjeg dana, uz kišu koja rominja, grad je povrh svega iz tramvaja delovao dosta sivo, i utoliko je zanimljivije bilo gledati ga drugim očima, sa mojim saputnicima u tramvaju.

Tih dana učestvovao sam na seminaru o kulturi gradova, i u tramvaju sam bio sa dva profesora urbanizma, jednim iz Francuske i drugim iz Holandije. Ne sećam se tačno ni kuda smo se vozili tramvajem, verovatno na sastanak sa ostalima u nekoj od kafana u italijanskoj četvrti na College Street-u. Ono, međutim, čega se sećam bila je njihova reakcija na taj grad koji je bio pred njima, od prvog do poslednjeg trenutka vožnje. Bili su fascinirani, i gledali su popodnevnu aktivnost limitiranu kišom gotovo razrogačenih očiju. Razgovor je spontano krenuo, i shvatio sam de se obojici Toronto činio ne samo zanimljivim, već i lepim gradom. Njihovo neskriveno oduševljenje bilo mi je izuzetno zanimljivo, još jednom potvrđujući pravilo da nema ništa bolje za preispitivanje sopstvenih stavova od prisustva stranaca koji svet vide drugim i drukčijim očima.

Vožnja nije trajala dovoljno dugo da bih ih pitao šta su oni u Torontu videli što većini njegovih stanovnika, a i drugih Kanađana, uporno promiče. Lako je zamisliti zašto je Toronto turistička atrakcija za Amerikance, jer je sličan američkim gradovima, a ipak malo različit, dovoljno egzotičan, sa svojim tramvajima, novčanicama sa likom Kraljice Elizabete II i dvojezičnim natpisima na javnim institucijama. Manje je očigledno, bar na prvi pogled, u čemu se sastoji čar Toronta za evropske profesore urbanizma.

Mislim da je ključna reč heterotopija. Toronto odaje utisak kao da je u njemu sve izmešteno, celina delova koji mu ne pripadaju. Paradoksalno, upravo to može biti jako privlačno ljudima koji dolaze iz sredina u kojima je sve već vekovima strukturisano, određeno, sa identitetima koji su se uspostavili i koji, iako podložni promenama, počivaju na dosta stabilnoj osnovi. Toronto je grad koji nema srednjovekovno jezgro kao gradovi iz kojih dolaze dva spomenuta profesora. U njemu sve izgleda kao da je nabacano, nagomilano bez reda, nepredvidljivo. Sa stanovišta urbanizma Toronto se jako trudio da sledi logiku geometrijski pravilnih blokova, ali se grad, kao i većina gradova, oteo svojim tvorcima i počeo da živi svojim životom, da se razvija po organskim zakonomernostima koje proizlaze iz sastava njegovog stanovništva, izmešanog, nejasno određenog i maglovito povezanog.

Mera haosa u izgledu grada suprotstavlja se planiranom, racionalnom, dosadnom rasporedu njegovih ulica – jug-sever, zapad-istok. Evropski gradovi svojim građanima nude sigurnost ušuškanosti, Toronto nudi avanturu prostranstva. U evropskim gradovima ljudi su produžetak sredine, u Torontu ljudi su došli iz raznih sredina i izgledaju kao da su se tu slučajno zatekli, ali to im daje mogućnost da sredinu preoblikuju, permutiraju do beskonačnosti. Kažu da je više od polovine odraslih stanovnika Toronta rođeno izvan Kanade. U najboljem maniru Novog sveta ljudi su ovde presađeni, forma koju grad ima nije definisana jednom za svagda, nego stalno podložna redefinisanju, preispitivanju.

Kada tramvaj zađe u italijanski kraj, ima nešto čudno i, bar za moje evropske goste, dirljivo u tome kako su se viktorijanske kuće pretvorile u italijanske trattorije i vinske barove, kako se protestantska gradnja ugiba pod reklamama za italijansku pizzu i crteže nasmejanih svinjskih glava na portugalskim mesarama. Za evropske urbaniste ovo je mesto idealno za preispitivanje kulturnih koncepata strukture, identiteta i svega ostalog što ova heterotopska sredina nudi. U neku ruku College Street je živi interaktivni poligon postmodernizma.