Američka pastorala

           Šved Levov je, zajedno sa svojim ocem (za pojmove nekog ko živi u Srbiji) na pomalo bajkovit način - radom radom i samo radom - izgradio veliku fabriku kožnih rukavica. On je dobar momak, tako ga je najlakše opisati. Šved je u srednjoj školi bio zvezda - košarkaš, dobar učenik, dobar dečko, dobar i vredan sin. Jedan od onih momaka na koje su ponosni, ne samo njihovi roditelji, već i škola i zajednica. Na fakultetu je upoznao Don, lepoticu, mis Amerike. Kao svaki dobar momak, učinio je ono što se od njega očekuje. Propustio je priliku da se profesionalno bavi bejzbolom, oženio je svoju šiksu i zaposlio se u očevoj firmi.
           Otac je započeo da gradi svoj firmu iz stana u kom su živeli. Prvo je sam šio rukavice od kože koju je uspevao da nabavi po povoljnim cenama, a zatim je zapošljavao imigrante, Poljake, Italijane, Jevreje, obučavao ih u stanu i zajedno sa njima radio. Onda je iznajmio jednu halu u kojoj je proizvodnja bila lakša i brža, a onda je od te hale napravio fabriku. Zajedno sa sinom, od fabrike je napravio imperiju koja se širila i van Amerike - napravili su ogromnu fabriku u Portoriku, a Šved je bio spreman da se proširi i u Čehoslovačku. Lu Levov, Švedov otac, poima istoriju samo kroz istoriju svog porodičnog biznisa - početak veka je za njega početak istorije (dolazak u Ameriku), prva njegova polovina, zaključno sa početkom rata, značio je period teškog preživljavanja, period teške borbe za svoje mesto pod kapitalističkim suncem, pentranje uz strme merdevine američkog društva. Kraj rata značio je spašavanje demokratije, kapitalizma i - posla sa kožnim rukavicama. Džeki Kenedi je bila blagoslov; pre atentata, nosila je bogato ukrašene, moderne rukavice, koje su izazvale pravu pomamu za sličnim artiklima, čineći čuda za porodični posao. Posle atentata na Kenedija, njene rukavice postale su skromne, pomalo anahrone i modno nezanimljive, što se, opet, odrazilo na posao sa rukavicama. Van porodice i porodičnog posla, ničeg nije bilo.
          Šved je patriota, on voli svoju zemlju, a kako i da je ne voli - uspeo je, upravo onako kako mit o američkom snu nalaže, da svojim radom, svojim rukama uspe u onome što želi, ima lepu ženu, pametnu decu, dobar, dobar život, i zbog toga ne može nikako da razume svoju ćerku Meri, za koju u jednom trenutku kaže da je „najbesniji tinejdžer u Americi". Ono što, pre svega, Šved ne može da razume je kako je upravo njegova idealistična, naivna vizija Amerike direktno odgovorna za bes i revolt njegove ćerke koji kulminiraju kada ona postavi bombu u lokalni supermarket i ubije uglednog doktora koji se tu zatekao nesrećnim slučajem. Ona beži, skrivajući se od policije, i ostavlja svoju previše lepu majku i preterano dobrog oca da shvate šta se dogodilo i, još važnije, zašto se to dogodilo baš njima i šta su uradili da to zasluže?
           Američka pastorala je kupusara Filipa Rota koju sam, nakon par godina, protekle nedelje ponovo čitao, gotovo perverzno uživajući u njoj, čitajući je (gutajući je) kao da je prvi put u životu čitam. Dograbio sam je tražeći idealan decembarski roman; to je svaka ona knjiga koja je dovoljno velika i dovoljno dobro napisana da me uvuče u svoj svet na makar nedelju dana, tako da zaboravim na ludačke promene vremena, na grip, temperaturu, uporni kašalj koji odbija da ode, GSP, blato, obaveze i opštu ljudsku glupost koja me okružuje i sa kojom nemam snage da se nosim.
           Kada su i kritičari i čitaoci već uveliko kategorisali Rota kao pisca seksualne revolucije, čoveka koji istražuje različite anksioznosti američkih Jevreja, na sličan način kako to u svojim filmovima čini i Vudi Alen, on se pojavio sa nečim sasvim drugačijim. Ova knjiga označila je početak sjajnih godina za Filipa Rota. Iako je u vreme objavljivanja ovog romana, 1995 godine, on već šezdesetogodišnjak, ova godina za njega predstavlja novi početak. Nakon Američke pastorale objavio je knjige zaista epskih dimenzija (i po veličini i po značaju) - Udala sam se za komunistu, Ljudsku mrlju, između ostalog i fascinantnu novelu Životinja na izdisaju. Osvojio je svaku zamislivu književnu nagradu, izuzev Nobelove (navijam za njega!), romane je hvalila čak i čelična dama američke književne kritike, gđica Mičiko Kakutani od Njujork Tajmsa. Za Američku pastoralu rekla je ono što verovatno ni jedan kritičar nije rekao za Rota - da su žene pravi heroji romana. I zaista, ima nečeg fascinantnog, osobito u Švedovoj ženi, Don, u njenoj borbi da dopre do svoje ćerke, u nemogućnosti da se suoči sa monstrumom koji je ona postala, ima nečeg opipljivog i tužnog u njenom očaju, zbog Meri, zbog starenja, zbog života, svog, promašenog, kako joj se često činilo.
           Američku književnost sam zavoleo velikim delom i zbog Filipa Rota. Američka pastorala se lako može opisati jednom frazom koja u sebi nosi određeni nostalgični prizvuk američkog sna, o kom Filip Rot često govori i o kom nema dobro mišljenje; ovaj roman je „the great American novel", kapitalno, veliko delo koje bez ulepšavanja, bez oklevanja govori o pola veka američke istorije, kroz prizmu jedne jevrejske porodice, ovo je knjiga koja okreće naopačke američki patriotizam i, takoreći, istresa ga iz gaća i pokazuje kakva je cena takve jedne naivnosti. Švedov brat, Džeri, na jednom mestu u romanu kaže da je njegov brat pokušao da uzme svoju porodicu, istrgne je iz Amerike i stvari je u svoju nestvarnu viziju (iluziju) jednog poštenog, pravednog društva. U tome bi možda i uspeo, da nije bilo ćerke, koja ih je svojim terorističkim aktom istrgla iz te fantazije, good-bye Americana; hello, real time!
           Američka pastorala je roman kakav pisci verovatno sanjaju da napišu. Kompletan, složen, precizan, kritičan prema svetu o kom govori, pre svega - izuzetno napisan.
           U ovoj knjizi sam zaista uspeo da pronađem odličan decembarski roman, uspeo sam da se sklonim iz Srbije i da pobegnem od gripa, makar na kratko. Završavajući knjigu, međutim, setio sam se na kratko svega onoga od čega sam, tražeći knjigu, želeo da se sklonim. Pomislio sam tada kako ovakav roman ne postoji u srpskoj književnosti. Mi do sada nismo imali pisca koji bi imao tako široku perspektivu, tako jasnu viziju, tako oštro pero, nekog ko bi prizemio nebeski narod, onako kako je Filip Rot prizemio Ameriku. Materijala, avaj, ima i previše, samo je hrabrosti nedovoljno. A i da ima hrabrosti, postavlja se opravdano pitanje: a ko bi to uopšte objavio, a ko bi to uopšte čitao?