LIPANJSKA GIBANJA, VARLJIVO LETO 68-me, K.C., TU I TAMO

Kako ih je doživeo jedan običan momak - by Mikele

             [   Unfu   ]

Dan D Lipanskih gibanja, 4. jun 1968 godine, oko pola 8 uveče, Gaša i ja se makljamo s nekim gasarbajterima ispred Metropola. Nasrnuli na nas Mercedesom, belim, kao parkiraju se i odvale Galeta po butini. On em pijan em prgav, počne da im ruinira haubu. Izađu inodelauci, za srce ih ujeo,

„Ostavi Merdžu, da ti se ne najebemo matere", urlaju.

Gaša se uspentrao na haubu i skače po njoj ko da je trambulina. Derem se:

„Silazi bre artisto, vidi kolki su grmalji!"

„Oni će mene" pišti zadihani Gale „ima da im ga spljeskam ko sardinu, ej, došli iz pizde materine u moj rodni grad i baš mene našli da ulube!"

Gastoši, po izgovoru Bosanci, svuku Gašu s Merdže i počnu da ga odvaljuju. Uletim, kad se mora nije teško a mora se! Obuhvatim jednog oko pasa i bačim ga jedno tri, četiri metra od situacije. Okrenem se, Gaši već krvavo lice, onaj ga direktira pravo u facu, lupim ga pesnicom po uvetu (proverena istočnjačka fora) i on zaarlauka.

„Briši" kažem Gaši i taman da kliznemo, murija! Pokupe nas svu četvoricu i pravac Garage dičnog hotela. Metropolski automehaničari jedva da okrenuše glavu kad nas uvedoše, navikli, šta li? Panduri parkirali tristaća popreko ulaza, ne moš' ni uć' ni izać'.

Mi svi u glas, Gale se dernja najviše, Bosanci kenjaju „Merdža, Merdža, ne znaš ti šta je Germanija, petn'est godina smo krv pljuvali..."

Komandir, imao je vazdan čvaraka po ramenima, podiže ruku i razdra se: „Dosta!" Ućutasmo. „'ajd sad jedan po jedan, 'ajd prvo ti krvavi."

Gale poče da prska pljuvačku, ja ga vučem, Bosanci i oni zapenili, komandiru poče da igra vilica, kad, iz tirstaća radio station!

„Preuzmi", reče komandir ordinarcu i pođe da se javi. Ovaj ne zna šta će s nama, mi samo što se opet ne počupamo, stao između nas i raširio ruke, Isus u pandurskoj uniformi.

„Kakvi neredi...ne čujem te, ponovi... gde.. Studentski Grad", okrenu se komandir „puštaj bagru jebo te bog, krv se lije na Novom Beogradu!"

Sedoše u tristaća i fiju.

„Štašmo sade?" podboči se jedan Boki.

Gale razjapio vilicu, stegao pesnice...ja kažem:

„Šta je bilo bilo je, svako na svoju stranu..."

„Ne more to tako, a Merdža," zaintačili se Bosanci.

Primetim kako nam prilazi automehaničar, Kolos sa Rodosa in vivo, u ruci mu pajser:

„Evo ovako ćemo, vidite vrata, vidite, onda marš u pizdu materinu!"

Teško je bilo odbiti tako delikatno izrečenu zapovest. Zbrišemo mi Bosancima i uletimo u Grgu. „Grgeč" mi je dok sam studirao prava, bio alternacija za K.C., čim se jedno predavanje završi a mi u Grgu. Bilo i tamo, odnosno mi formirali sasvim simpa društvo. Keleneri nas od braće ne odvajaju.

U Grgi tišina, Rajko konobar prislonio uvo na radio, Gaša kaže:

„Rajče, mani se muzike, daj nam dve duple Čačanke."

Rajko nervozno maše rukom: „ Tiše, 'oću da čujem..."

„Sprava je komplikovana, što jes, jes, odvrni dugme bre pa da čujemo svi, i nije tvoje da slušaš, gosti su ti prva briga", poče da se nervira Gale.

„Gos'n advokate jel vi uopšte znate šta se dešava, digla se kuka i motika...vaši iz Studenjaka napravili ršum u nekom bioskopu, i sad krenuli na Beograd!"

„Daj te Čačanke dok ne pocrkamo."

Zainteresovah se i priđoh Rajku:

„Ko , zašto, kad, pusti to jače.."

Odvrnem ja dugme i Grga se ispuni tonom:

„Studenti se približavaju podvožnjaku...kordoni milicije pokušaće da ih spreče u nameri da nastave put ka Beogradu", zadihano brza novinar sa lica mesta „mračno je, studenata ima...najbliži gurani odpozadi potiskuju milicijske kordone...evo jedan student je parolom... čini mi se da raspoznajem lik Če Gevare...nastaje haos, milicioneri pendrecima"...krc, trc, prc, nastade tišina.

„Daj bre tu Čačanku, pre no što nam stignu kolege, kad stignu, sve će da bude besplatno, ima bre da vas ispovrnemo, idemo direkt u Komunizam, svima prema potrebama", malo se zajebava a više nervira Gaša.

Šankerica već natočila, Rajko se češe po glavi neodlučno, dignem se, uzmem Čačanke i kažem joj

„Sipaj još dve, bolje tri."

Taman sunemo prvu turu, u stolicu se uvaljuje Šef:

„Jel' ovo može da bude čupavo?"

„Koje" pita Gale, ne podnosi Šefa „grebator. Poruči turu pa ću da ti kažem."

Na opće zapanjenje, Šef se okreće Rajku i poručuje ni manje ni više nego flašijaner Čačanke!

„Uprpio si se bato, a, smrzlo ti se govno u bulji, BU!, što nisi upisao faks pa da te bog vidi, da znaš da si najebo, prvo ćemo da potamanimo crnobrzijance i tapkaroše!"

„A što je on krvav, jel' bio tamo?", zabrinuto me pita Šef.

„Nije" kažem „navukao se nekoliko puta na bosansku pesnicu, privatna stvar."

Rajko se primakao prozoru, odgrnuo zavesu:

„Ej ljudi, eno skupljaju se ispred Pravnog!"

Krene to sutra seriozno, studentarija isprebijana ali ne odustaje, posedali ispred podvožnjaka, devojčice i dečaci, prosek godina, 22, 23, ispred njih plava uniformisana barikada. Pošalju Miloša Minića kao da pregovara s našom decom, našom omladinom, pa na njima ostaje budućnost. Ispljuju ga i oteraju u materinu, jedva živu glavu izvukao.

Neko pametan (Tile?) seti se i potegne ćopavog Veljka Vlahovića, njega omladina voli. Koliko smo tada znali, Veljkan nije bio kompromitovan kao ostali, nije grabio i otimao. Ne postigne ni on bogzna šta, jedva se dovukao sa štapom, seo na zemlju sa studentima, ćakulali, niko ga nije vređao ali ni korak nazad!

Autonomiju Univerziteta mu naturaju na nos, pominju studentsku borbu i proteste iz njegovog vremena u Kraljevini Jugoslavijii i ni makac. Daju mu šapirografisane Proglas i Zahteve (čuvam požutele primerke), Veljko (sigurno prethodna konsulatacija s Drugovima i Titom), sklanja miliciju.

Mi sabajle na Pravnjak, bilo nas ne manje od pet hiljada, u amfiteatru se smenjuju za govornicom studenti, profesori, postavimo dežurstvo na vratima, moš' ući samo sa indexom. Jednom meni zapalo s nekom Radom, druga godina kao ja, časovna dvojka da dežuramo, preko puta nas tridesetak pandura sa šlemovima, premeštaju se s noge na nogu. Uspne se uz skaline stariji čovek sa ofucanom kožnom crnom tašnom i 'oće da uđe.

„Ne može" kažem mu „niste student."

„Deco pustite me da vam ja ispričam ko je taj Tito i njegova kamarila, pa oni šikaniraju ne samo vas, nego i vaše profesore koji neće da sagnu glavu, šikaniraju i ovaj narod..."

Na našim grudima već amblemi Crvenog Univerziteta Karl Marks, isprsi se Rada:

„Molim vas da se udaljite i kako ste uopšte pomislili da ćemo vas pustiti, ovo je naša borba..."

„Dete moje, ja sam Jovan Barović, predratni pravnik, nosilac sam spomenice...ja sam od ove bagre na sudu branio Milovana Đilasa!"

Nemaš index, nema unutra, ne pustimo ga.

Ipak je ušao, dan kasnije. Sedim u amfiški i slušam šta se priča, kad za govornicom Barović! Ne mogu životom da garantujem ali mislim da ga je pustio moj školski drug V.Đ. koji je dežurao na vratima, Đido im je bio neki rod a u Crnoj Gori se ne odričeš roda rođenog pa makar za inat i svima uz nos. Ne postiže Barović bogzna kakav uspeh, čak ga prekidoše zvižducima i skloniše sa govornice.

Sada, sa Dedijerovske „istorijske distance", vidim da je u mnogo čemu bio u pravu ali odbila nas je njegova divlja ostrašćenost i isključivost. Nego da se za čas vratim na Proglas i Zahteve. Danas kada bi ste ih čitali...šta da vam kažem Rani Radovi. Vrca od idealizma i vere u pobedu socijalističkih ideja i načela. Naivno, čista utopija ali od srca i iskreno, meni danas i dirljivo. Mladi k'o rosa, čisti i ne zaprljani politikom, prepuni ideala i ljubavi, furali smo našu viziju socijalističke ravnopravnosti, tolerancije, brisanja razlika tipa. „Mi gore i vi dolje", želeći budućnost (svetlu, naravno) čiji smo dolazak svojim buntom i protestom hteli da ubrzamo.

Vraćam se u Amfiteatar. Kada je reč dobio profesor Miroslav Pečujlić, svi smo načuljili uši. Pečujlića smo poštovali, znali smo da nije jajara, cenili smo njegovu obrazovanost i iznad svega pristojno ponašanje prema svima, nije rangirao ljude.

„Ne želim da vam se udvaram i ja smatram da je većina vaših zahteva ispravna u svakom, pre svega u moralnom pogledu, uostalom to skoro istovetno, se već nalazi u Statutu SKJ..."

Na te reči se začu nekoliko zvižduka.

„Molim vas sačekajte da završim, mislim da je najbolje da sa Proglasom i Zahtevima odem u CK (Pečujlić je tada bio član CK SKJ) i da im lično prenesem i objasnim šta vi to zapravo tražite."

Prihvatismo njegov predlog većinom glasova. TV prenosila sednicu CK SKJ, videli i čuli, Pečujlić, sve od reči do reči. Reakcije Drugova iz CK, lepeza! Jedni, to su bre strani špijuni i plaćenici, drugi, možda ima tu nečega, suma sumarum, smušeni, pometeni, navikli ljudi da drugi umesto njih misli a Tile ni zuc!

Nastavimo mi, kiptimo od energije i još, borimo se za pravednu stvar i opšte dobro, i još, ej bre Francuska, Pariz u plamenu, u Nemačkoj haos, pa onda mi!

Gušimo se od ponosa! Dolazile nam delegacije sa drugih fakulteta, išli mi na Filozofski u dvorište, slušali Mićuna, Stevu Žigona, Vladu Mijića, kojekakve pesnike, bilo uvek onih koji bi da se ogrebu. Bilo toga i na Pravnom, među nama samima, guraju se dripci za mesto vođe, po principu: „Neka bude borba neprestana", svi bi da ti nešto naređuju, sole pamet, sami sebi važni...

Neću da pominjem imena, još su živi i zdravi i puni love ko omanji tanker, ali ima ih koji su se devedestih dernjali tobož opozicijionari a bogami i onih koji su nam se kao Milošević/Marković slugeranje, najebali matere, što bi rekli bosanci! Održavaju se partijski sastanci zatvorenog tipa, ne moš uć ako nisi drug/drugarica član. Neki od gore pomenutih sagradili kasnije zavidnu karijeru!

Na Poljoprivrednom sam se (kao i ostali uostalom) sreo sa Ivanom Zvonimirom Čičkom, došao po podršku i razmenu iskustava. Elokventan, brz, meni u to vreme nije bio simpa, na reveru zakačene jedna ispod druge, značka sa Titovim likom i zlatan krst. Mi se (i ja) bečimo a Čičkavi ladno:

„Ja sam titoista katolik, ako vas to dovodi u zabunu, odite u Poljsku, tam je dozvoljeno biti komunista i posjećivati mise, biti religiozan zaprav."

Dogovorimo koordinaciju budućih poduzimanja i Zvonimir natrag. Kad sve saberem, bilo tu mnogo lupetanja i ispraznosti ali u osnovi, pored zaista iskrene namere da menjamo svet, pa i oko nas, i raznoraznih zajebancija.

Vraćamo se Gale i ja sa Filozofskog a tamo si mogao da uđeš tako što staneš u dugačak red ispred Matematičkog pa kroz Studentski park po četvoro u redu, na kapiji te čekaju panduri, proveravaju index ko da je pasoš i tek onda te puste, dakle, vraćamo se mi, kad Gaši pade na pamet:

„Idemo u „Lotos" kao da proverimo da li je moguće da institucija tog tipa postoji u našem socijalizmu i to još u glavnom gradu! To treba saseći u korenu ako zaista postoji", kategorično će.

U Zmaj Jovinoj pri kraju s leve strane ogromna okrugla svetleća reklama „Lotos bar". Spustimo se mi niz ohaj stepenika ko da posećujemo Rimski Bunar, pred ulazom u bar blagajna, tip iza stakla kaže:

„Ulaz se plaća ali se podrazumeva konzumacija."

Gaša se isprsi , isprsim se i ja, bez reči prstom pokaže na amblem „Crvenog Univerziteta". Ovaj digne obrve, razmišlja časak i kao, „'ajde, upadajte". Unutra mračina, treba vremena da se oči naviknu. Osvetljena jedino mala pozornica, nastupa artiskinja iz bratske nam Bugarske uz muziku nekavog trija skupljenog s koca i konopca, sva trjojica zajedno = 350 godina.

Priđe nam kelner s leptirnjakom, nagne se:

"Šta piju gospoda?"

Gale uvek imao dobar štek love, poruči po dupli konjak.

„I nemoj da ga obogaćuješ vodom", otprati kelnera.

Posle bugarke na binu isploviše Fred Aster i Džindžer Rodžers, to je kasnije Felini sa sve svojom ženom i Marčelom, turio u film. Tužno do bola.

„Posle stripnjaka, bršemo", kaže mi Gale.

Svikle se oči na mrakaču, sa leve i desne strane separei, lože, u njima sa animir damama sede direktorčići iz unutrašnjosti (zaslužen odmor od iscrpljujućeg posla), šverceri, crnoberzijnci, strudenti iz Afrke, Arapi i crni crnci, videh čak i matorog gos'n Žirafu, legendarnog predratnog mahera.

Poruči Gale još nekoliko puta kad prema našem stolu ide bajno uvijajući guzom žensko čeljade visine: metar i bruca, što bi rekao moj drugar Tibor, nosi buket uvenulih karamfila, obučena samo u šljokicama našljapane gaćice i brus. „Izvol'te cveće za damu."

„Koju damu, vidiš da smo..." poče Gaša.

„Pa ja sam dama" uspijajući izgovori šljokičava.

„Izvinite Madam", ustadoh sa stolice „sedite s nama ako imate vremena a i pošto vam je cveće?"

Reče ona neku cenu od koje uši otpadaju k'o dudinje ali sede.

„Da se pretstavim, zovu me Mala Mica, a jel može da dobijem šampanjac, uskoro nastupam pa dubijem tremu."

Kao u svim barovima na svetu, odraše nas za šampanjavu vodu al' kad je u pitanju zadatak iskorenjivanja trulih i po ženskinje ponižavajućih, zapadno kapitalističkih institucija, ko ga jebe.

Odgledasmo mi do pola nastupa Madam Male Mice, što ono reče Vojvoda Draško:„Imah panut mrtav od smijeha!"

„'Ajmo kod mene da se istuširamo i obučemo čisto" predložih.

Srećom Radmila izvadila ključ iz brave, ufuramo se u gajbu na tihnjaka

„Idi prvo ti" šapnem Galetu a ja počnem da tražim preobuku.

Kopam ja po fijokama a Radmila, sklona inače veštičarenju, na vrata:

„Danima već ne spavam od brige, gde si bre ti, da nisi pronašao bolje..."

„Tiše, nemoj da probudimo ćaleta, došli Gaša i ja da se zaperemo i presvučemo i nazad u borbu za bolje sutra", smirujem je.

„Pa već je sutra, samo što nije svanulo" podjebava Radmila „A jel ćeš i Spomenicu da dobiješ?"

„Radmila molim te budi ozbiljna, moramo da se istuširamo i obučemo čisto, već nedelju dana..."

„E sad mi otvori oči, prosvetli me a ja se godinama pitam šta li mi je to onoliko falilo u partizanima, fala ti sine đe čuo i đe ne čuo, e jadna ja, falio mi moj toaletni stočić sa biljurnim ogledalom, četka sa drškom od kornjačevine, pomade i kreme, parfem i puder! Igrate se vi borbe, nije vam dosta besplatno školovanje...i šta ima vi da se borite za radnička prava?"

„Mi ti draga moja spadamo u ono: ......i poštena inteligencija, ako ti nije jasno."

„Priznajem da je to bilo nakaradno sročeno ali je trebalo privući seljake i radničku klasu, a oni su vazdan zazirali od intelektualaca", reče Keva.

Doturim Galetu kroz otškrinuta vrata gaće, košulju, pantalone, da mi ne adamuje pred Radmilom. Izađe on, poljubi Radmilu u obraz, ona njemu:

„Jesi gladan sine, ajde sa mnom u kuhinju, napraviću nešto dok se ovaj moj Tribun tušira."

Napravila za čas pofezne, sipala nam jogurt u šolje, mora da se klopa, stojala nam uznad glave dok nismo sve smazali. Najteže nam je pao jogurt! Poljubimo je i doviđenja.

"Čuvajte se deco" poslednje je što smo čuli u silazećem liftu.

Na putu za Pravni ispreči nam se K.C. Tek otvoren ali ima njih koji se od jučerašnje Loze ili Vinjaka leče ledenim pivom.

Bata potpukovnik, Šakal, Mirko Biksna, Biljac, Šole francuski đak, Čamuga (odkud on?), sve u svemu pristojan broj kulturnjaka. Šole kako nas spazi na vratima, Gašu su znali od ranije, dovodio sam ga da se kulturno uzdiže, raširi ruke i prošišta:

„Evo njih, bog i Karl Marks ih blagoslovili, oni se bore za moja i ostala radničko limarska prava, sedajte braćo, nemojte plinut u krvi, popijte Lozu da bi što odlučnije istrajali u pravednoj borbi."

Potkrepimo se nas dvojica i „Dužnost zove" kažemo „svratićemo kad se steknu uslovi, ostajte nam zdravo."

Opet mi na Pravni, klopu, sokove, domaće pite i kiflice počele da nam donose tete i bake iz Bulevara, naročito pamtim jednu:

„Ja i Desanka (Maksimović) smo sedele u istoj klupi."

Gale i ja smo najrađe išli na Filološki i u Sali Heroja se zbližavali s koleginicama, kolega je bilo...ma nije ih uopšte bilo! Izrazito smo bili privrženi i odani najvećoj grupi studentkinja-devojčuraka sa katedre za Engleski jezik i književnost. Osećali smo se božanstveno! Svud dokle ti pogled dopire, jedna lepša od druge i cvrkutave, da ih i ne pipneš, orgazmiraš van svoje volje.

Ostali mi jednom dve noći i dva dana na Filološkom, Hurije oko nas, miris, blizina, tela Fidijinih ruku delo, pojavi se neki zavidljivko i proguguta: „Pravni je na vezi, traže vas."

Pomislim što nisam Zevs pa da ga ošinem munjom! Javim se na telefon a on čak u kabinetu sekretara fakulteta:

„Dolazite brzo, u četiri je zakazano zasedanje, stvar je hitna i neodložna", zbrza jedan od tz vođa.

Zamislite: taman se razgaćiš u haremu, na sto devetom si nebu i prc! Borac si moraš da slušaš komandu. Srce nam je pucalo dok smo se opraštali sa dvestotinjak haremašica. Nadam se da me sećanje ne vara, ni njima nije bilo svejedno.

Izdogovaramo se, zakažemo susrete i šta ćeš, pravac Pravni. Sednica već počela, govornik nas pogleda mrko kad upadosmo. Elem, mi pojma nismo imali o tome ali se Tito sinoć pojavio na Dnevniku i direkt u kameru pročitao (svojom rukom pisan!) tekst:

„U svemu se slažem i podržavam studente.....ja sam još u svom govoru u Splitu naglasio da ima nekih drugova koji su se zarad komfornog i luksuznog života odrekli ideala i svetlih tekovina koje smo krvlju naših naroda i narodnost uspeli da izborimo. I radnici, pa bogamu ovo je njihova država, ne može se više tako drugovi, neki direktori su uzeli sebi za pravo da mimo radničkih saveta donose odluke koje su ponekad samo u njihovu korist....''

Čita nama govornik Titov govor. U amfiteatru tajac.

„I još je rekao", glas mu zadrhta kao da će zaplakati „Nitko drugovi u Jugoslaviji nije nezamjenljiv... eto mogu se i ja povući sa svog položaja", govornik proguta knedlu a amfiškom se prolomi gromki aplauz.

Epilog:

Studentarija uz povike „Tito je sa nama", izlete ispred pravnog i poče da grli pandure, da im deli cigarete i na kraju spontano zaigraše Kozaračko kolo. Sa žaljenjem moram priznati da se ne pridružih Kozarcima, nije bilo u pitanju samo dotično kolo, još kao dete sam osećao animozitet prema igranju bilo kakvih kola, to me drži i danas. Od svog igranja na belom svetu ja i dalje furam stiskavac.

Postignu rezultat:

Jedno veliko ništa! (Tu ne ubrajam Gašine i moje kontakte sa ženskom populacijom) Dakle, čista farba! Dadoše nam SKC (što se kasnije pokazalo pogrešnim), podigoše u Studenjaku zgradu s bioskopom, galerijom, čitaonicom, bibliotekom i trt! Sačekaše neko vreme da se Vlasi ne sete, pa ondak isteraše sa fakulteta (najgore prošao Filozofski) istaknute profesore i studente, tz kolovođe.

Tu nekako u to vreme, odnosno nešto ranije, zbi se i obračun s Liberalima, šutnuše i Marka Nikezića, Latinku Perović, Boru Pavlovića, pometoše partijskom metlom i vojvođanske političare...ali druga je to priča.