Али, чини ми се да се тај финансијски ударац, ма колико снажан био, ипак много лакше подноси од оног који осетимо када околина почне да нас шиба својим запрепашћеним погледима, све некако у пределу стомака и подбратка. Задригао, отромбољен, удепан, утовљен - само су неки од израза које је врло тешко дословно превести са српског на неки други језик, али који значе исто: онај на кога се односе је неумерен у јелу и пићу, а тиме вероватно и у другим животним задовољствима.
Следи логичан закључак да га је као таквог најупутније заобилазити у што ширем луку, свеједно имамо ли већ са њим додирних тачака, или чисто превентиве ради. А уколико сте ипак мекана душица, можете му евентуално дати још једну шансу и рећи да поново дође „некако с пролећа". Ако му пође за руком да схвати шта сте тиме хтели да му кажете, искористиће понуђену прилику и вратиће вам се за који месец, можда као џогер или спринтер, у свом препразничном издању или чак бољем.
Али, могу вам рећи да ни српске славе нису оно што су некада биле. Управо сам се вратио са једне посне, на коју сам отишао највише због ситних колача. Знао сам да их домаћица која ме је позвала најбоље прави у васцелом православном свету. Међутим... Да је слава посна закључио сам само по томе што је уместо прасетине служена риба. Све остало је, барем на први поглед, киптело од масти, шлагова, мајонеза и осталих антихришћанских ђаконија у време поста. Као крунски доказ свог безбожништва, уместо толико чеканих ситних посних колача, изнесоше на сто пет врста торти, с три прста фила на свакој.
И таман да швикнем, кад ми госпођа која је седела до мене дошапну како данас заиста више ништа није „к'о пре рата", јер су сада измислили и посни качкаваљ, и посне шлагове и маргарине, посну саламу, посно млеко... и све друго што је од памтивека било мрсно, тј. шта год ти душа пожели!
Ето, дакле, решења за све оне узорне православце који ми се накукаше како „поцркаше гладни" у време поста. Госпођа ми рече и да је само питање дана када ће да измисле посну прасетину. Тако ће Срби, без спотицања о прождрљивост као један од смртних грехова који их је увек пратио у стопу, ваљда добити прилику да са рекордно мале удаљености најзад осмотре рајске двери. Ако неко измисли и посну прељубу, можда нам се и отворе.