Da li znaš šta sam želela? *

 gost na blogu: Srđan Mandić

nikad nisam koristio pauzu na poslu u onim propisanim terminima; uvek na osećaj i onda kada procenim da mi je potrebna. kako još nisam ovladao magijom da pretvorim ceo svoj život u mentalnu pauzu, taj bife se pokazao prilično i iznenađujuće dovoljnim za prvu pomoć. ima više razloga zašto baš taj bife: najkraći put od sveže skuvane kafe do mene; mali, skučeni i smirujući prostor sa skromnim ugaonim nameštajem i zbijenim kuhinjskim elementima; nema kolega i koleginica, jer gospoda i gospođe bivaju usluženi/e… međutim, jedini valjani razlog je što tamo radi ljiljana.

kako mi klikne u glavi da je vreme za bife, svi glasovi u kancelariji pređu na mute. vrata, kao da sama krenu da se otvaraju. nerazmišljajući, zakoračujem levom nogom koja nepotrebno zaustavlja vrata da se otvore do kraja, prefektno ih postavljajući u osi sa mojim čelom i – touché! osetim poglede kolege i koleginice iza mene, ali ipak odlučujem da čestitke primim kasnije. dok pravim laki trokorak za savlađivanje stepenica, razmišljam kako je ozbiljan protivnik ovaj život – garant mu je dosadno, pa, kao, ajde da podseti onog da je uvek tu i da nema svrhe da pokušava da se poraduje… pravim poslednjih par koraka i pravac kroz vrata bifea.

ovo:    evo me!
ljiljana:    o… ajd’ da pušimo.
ovo:    najebaćemo kad nam jednom uleti xозяйка…
ljiljana:    ti i ja? nema šanse. zapali i meni jednu.
ovo:    …e, čudno, ali danas sam nešto ok raspoložen. sinoć sam uspeo da savijem nožne prste u šipak.

ljiljana mi tada uputi onaj njen, garant mislite na ‘on je poseban’ osmeh, ali niste u pravu. bio je to onaj osmeh posle koga je sve lakše: usta zatvorena i skoro neprimetno zakrivljena, ali okrugle oči, razvučene pri krajevima, zapravo, činile su taj osmeh. nije da mi je teško da lupim, niti to radim uvek svesno jer sam se odavno dogovorio sa mozgom da ide svako na svoju stranu, ali taj osmeh, iz nekog razloga, uvek sam očekivao od nje. ja sam to znao, a verujem da je i ona.

ljiljana:    izvoli kafu. mišomora je nestalo…

....

 kao i svi prethodni, a verovatno i budući, i taj dan je bio standardno dosadan. plata je opet kasnila poprilično, što je za posledicu imalo to da je kolektiv krenuo sporadično da se joguni i karakteristično dostojanstveno šapuće na hodnicima: a? šta? ko? i zašto baš nama to da se desi, a ne nekom drugom?. naravno, ni kod mene u kancelariji nije bilo ništa manje zabavno.

on:     je l’ znaš kad su plate?
ona:    ne. pitala sam okolo i niko ništa ne zna… ma, strašno.
on:    stvarno bi trebalo neko nešto da im kaže.
ona:    da, stvarno bi. ma, ne… ma, ljudi su danas…
ovo:    (što je ovaj plafon toliko uporan da ne padne? možda da ga bodrim malo?) ajmo sad, hrabro!
on:    jeste, pa ja da najebem…
ona:    i to baš sad da kasni, u poslednjoj nedelji rasprodaja. znaš kakve sam cipele snimila?!
on:    i k’o za baksuz, pojeli su sve kolače gore…

klik. mute. vrata (čudno, tog dana sam ih promašio i naivno pomislio: ha! bite me, živote). trokorak i… evo me!
...

tišina…

polako primećujem da je bife zapanjujuće bezbojan. taj prvi trenutak mi je stvorio čudan neki osećaj. gledam, svaka šara na ugaonom namštaju i boje na zidovima, ponaosob, su tu i istog intenziteta. iste kao svaki dan. ali slika bifea nije. jedino što je remetilo hromatično sivilo prizora, bio je bedan zrak svetla koji je moj pogled vodio do prozora na suprotnom kraju prostorije. licem okrenuta ka prozoru, tamo je nepomično stajala ljiljana. na neki jasan način, njena, i inače isprano bledo roza, radna kecelja danas je imala tu svoju boju. leva ruka, savijena u laktu, pridržavala joj je desnu u kojoj je, ispred svog lica, držala skoro do kraja izgorelu cigaretu. blago povijen pepeo, koji se još uvek ceo držao na cigari, odavao je vreme koliko dugo je ljiljana stajala tu, nepomično. njene zamišljene i obeshrabrujuće fiksirane oči, posmatrale su nešto prilično daleko. predaleko, jer taj prozor gleda na masivni susedni zid, udaljen svega par metara.

nakon par dugih trenutaka, uzeo sam džezvu i zagrabio danas nečujno ključajuću vodu iz velikog lonca i spremio dve šoljice. tragajući gde bi mogla da se nalazi posuda sa kafom, za koju inače znam gde se nalazi, nevešto sam odlagao vreme ne bih li smislio šta da kažem. kako sam samo beskoristan. kuvanje te kafe je trajalo, činilo mi se, kao večnost. sve do momenta dok me nije prekinuo zvuk laganog spuštanja tanjirića sa viljuškicom na sto. kad sam se okrenuo, ljiljana je gledala u mene. usta zatvorena i skoro neprimetno zakrivljena, ali okrugle oči, međutim, ovaj put nisu činile smešak.

laganim glasom je rekla: ‘dobro je da si ti…’ sporo i duboko je udahnula, i još sporije i sve tiše izdahnula i pomirljivo nastavila: ‘znaš, neću imati para da sinu podignem spomenik kakav sam želela… evo, uzmi. sačuvala sam ti kolač…’

portishead - silence
 
 
    Esteja alerta para a regra dos 3
    o que você dá, retornará para você
    Essa lição você tem que aprender
    Você só ganha o que você merece
    
    Tempted in our minds
    Tormented in silence
    Wounded, I'm affraid inside my head
    Falling through changes

    Did you know when you lost?
    Did you know when I wanted?
    Did you know what I lost?
    Do you know what I wanted?

    Empty in our house
    Crying out in silence
    Wounded out of reach, too far to speak
    Drifting unable

    Did you know when you lost?
    Did you know when I wanted?
    Did you know what I lost?
    Do you know what I wanted?
 
*


___________________________________________________________________________

uvek sam se pitao: šta čini srećnim [url=http://pressonline.co.rs/sr/vesti/magazin/story/96348/Kako+da+pre%C5%BEivite+dan%3A+Radni%C4%8Dka+gozba+Mihaila+Medenice.html]nekog ko je govno[/url]?