Da li Momo Kapor pouzdano zna šta se čoveku dešava kad umre?

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh). 

Danas je preminuo Momo Kapor u svojoj osmoj deceniji. Žao mi je.

Evo njegovog poslednjeg intervjua. 

Ego umetnika se hrani utiscima drugih ljudi, ma kako se skromno ili cinično umetnik postavio. Rekao bih da nema veće nagrade za pisca od toga da njegovi savremenici vole njegovu umetnost. Koliko to opterećuje? 
Ja nemam pojačan ego, to jest, toliko sam lukav da umem da ga sakrijem (smeh). Tako uvek pišem o drugima, a ne o sebi. Ne kao glupi pesnici, odmah o sebi. Mi, prozni pisci, to zakamufliramo. Nemoguće je, realno gledano, da ovoliko knjiga koliko sam ja napisao budu sve dobre. Mora da tu da ima svega, ali ja to ne znam, jer nijednom nisam pročitao nijednu svoju knjigu. Ni dva reda. Jedino jesam priče, i to onda kad od sebe kradem kad treba da pišem za novine (smeh). 

Kako se nositi s ovacijama koje kao umetnik doživite za života? 
Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete. Jednostavno shvatiš da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa. To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede“. To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom ve-ceu kod njegove majke gosti su pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski“. Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom. 

A šta je s intimnim ovacijama, koje pisac dobija od svog čitaoca? 
Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh). Te prve neostvarene ljubavi pune tvoje stvaralačke motore. One su gorivo. S tim što se toliko zanesemo, pa ostarimo i ne primetimo da su i one ostarile. Najgore su te bivše lepotice. One ostare, pa je onoj koja je imala lepu i raskošnu kosu ostala ta kosa i ona je neprekidno zabacuje, a već je baba. Druga, koja je imala dugačke noge, stalno ih prekršta, ostalo joj je to. I sve je u redu dok se ne okrene (smeh). A čemu mi pisci služimo? Mi služimo da sačuvamo njihovu lepotu. U našim knjigama one su i dalje lepe. Kaže Stendal, bacite crnu suvu granu u rudnik soli kod Grenobla, izvucite je kroz mesec dana i ona je sva u kristalima. On to zove kristalizacija ljubavi. Mi se zaljubljujemo u neke devojke koje su zabunom dobile svoja lica i onda kad ti kristali spadnu s te grane, pokažu se u pravom svetlu. Međutim, nije ni njima, nesretnicama, lako. Vode decu u zabavište, kuvaju, muž odmara bradu i u Gloriji čitaju gde je bio Marko Vidojković i zamišljaju taj život fenomenalnim. A on u stvari - sranje. 

Da li Momo Kapor pouzdano zna šta se čoveku dešava kad umre? 
Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh). 

Šta sam ono hteo... 
Znaš kako počinje senilija? Rečenicom: „Šta sam ono hteo da kažem“. (smeh) 

Puštam sebe da se malo odmorim od činjenice da mi je Momo Kapor upravo potvrdio da je smrt ništavilo. 
Ništa. Mrak. Nije baš sasvim hrišćanski, ali jednom je jedan čovek rekao da je naš život u stvari pakao, što nije nezanimljivo. Neki su u raju, neki su u čistilištu, a mi smo danas u paklu. Ovaj naš život je pakao, istina, ponekad prijatan, ali pakao. Ta varijanta mi se dopada. 

Kako toliki individualac sve vreme jaše na srpstvu? 
Kapor: Patriotizam nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba. 

Kakav vam je odnos s mladim Beograđanima? 
Ja ne volim onu vrstu druženja kad majka kaže da je drugarica sa ćerkom. Ja nisam drugarica s mladom generacijom, ali sticajem okolnosti sedimo za istim stolovima ovde u konobi, šetamo kerove... Mislim da su oni tragična generacija. To je generacija bez pasoša. Svet i odrasli, u koje i ja verovatno spadam, oduzeli su im mogućnost da vide svet. To je užasno važno baš zbog ovog pitanja o nacionalizmu. Oni žive u virtuelnom svetu, oni nisu videli Dubrovnik, nisu videli Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Trst! Oni nisu videli ništa. Ali oni govore savršeno engleski, za razliku od nas, koji još to nismo naučili kako treba. Oni su na kompjuterima, oni znaju svaki pab u Njujorku, svaki ćošak u Grinič Vilidžu, ali to ne vredi, to je virtuelni svet, koji nisi dotakao stopalima. Oni tek sad dobijaju pasoše. To je tragedija, zato što ne može da se oseti vrednost Beograda ako živiš stalno u Beogradu. Rečenica čoveka iz kioska kad zaboraviš lovu: „Dobro, komšija, donećeš sutra“, ili kad na Kalenića pijaci kupuješ kilo graška, on ti izvaže kilo i još baci šaku graška na to; to je nemoguće u Njujorku, to je nemoguće bilo gde na svetu. Nemoguće je pitanje: „Zdravo, kud si krenuo“, šta te briga kud sam krenuo, to je moja privatnost, ne možeš da pitaš čoveka u Briselu: „Zdravo, kuda ste pošli“. Ne možeš ti, kao u nekadašnjoj kafani Zora, a sad u nekoj drugoj kafani, kad neko naruči škembiće, da uzmeš sredinu od hleba i umočiš mu u tanjir, jebote! Pa to je smak sveta (smeh). Te dragocenosti zbog kojih život ovde ima prednost, pre svega količina slobodnog vremena, koje možemo da posvetimo sebi i drugima, svojim bližnjima, ta bliskost koja može da te nervira, da ti smeta, sve to dobija puno svetlo, ako ga gledaš odnekud sa zapada.

Da li mislite da je Beograd u opasnosti da to u narednom periodu izgubi? 
Ne može da izgubi. To je stvar mentaliteta, a mentalitet se strašno sporo menja. Taj spoljnji namaz kafića, prejake muzike, da se ne bi razgovaralo, ispijanja kafa u jednom srku, mesinga, mahagonija i stakla – to je sve samo namaz. Sve te sprave koje pokušavaju da zatrpaju unutrašnju prazninu, sva ta količina muzike... U moje vreme muzika je bila samo s bandera i zvučnika. K'o drukčije kaže, kleveće i laže, osetit našu će pest (smeh). Pa su se onda pojavili prvi gramofoni, češki surpafon, i onaj ko je imao taj gramofon i tri-četiri ploče, bio je glavni na žurevima jer je puštao muziku. Dobijao je najlepšu devojku i piće. 

Kod di-džejeva je uvek isto, izgleda. 
Pa da. I onda mu ti pokažeš ovako prstom, što je nemoguće s ovom spravom (muzički stub, koji svira u pozadini, prim. ur.), to znači "nešto lagano" i on onda pusti lagano, da bi ti ribu mogao da odguraš prema kupatilu i da se ljubiš na ivici kade, koja čini samo klonk, klonk jer je tučena i nikada nije bila stabilna. 

Znači, vi odgovorno tvrdite Beograđanima da je njihov grad najbolje mesto za život na planeti? 
Apsolutno. I u ovom trenutku je najbolji. Dođi da vidiš (izlazimo na terasu, prim. ur.). Evo, klasično beogradsko neimarsko ili čubursko dvorište. Imaš lipu, imaš česmu, s majmunom, kojeg je komšija doneo iz Amerike, a imaš i šupu. A iz ove zgrade te gledaju kao arheološku iskopinu. Još moja kuća malo iskače jer, kad se direktno iz dvorišta ulazi u sobu, to je idealno. Tako se prebacuje gibanica, evo ovaj ovde pored, zidar u penziji, ima kiseo kupus, pa mi daje glavicu, za sarmu. 

U kakvim ste odnosima sa svojim porocima? 
Što bi rekao pokojni Ljubiša Jocić, bio sam sve, samo nisam bio lezbejka (smeh). 

Šta to tačno znači, u vašem slučaju? 
To znači da imam sve poroke, osim kockanja. To mi je izuzetno dosadno. Često me vode u razna kasina po svetu i domaćini mi daju gomilu žetona da igram. Ja odmah sve izgubim, sednem, naručim crno vino i gledam taj svet. Naročito je lepo u Visbadenu, gde gledam fotografiju Dostojevskog za kockarskim stolom, a ispod njega je taj kockarski sto za kojim je sve izgubio. 

Svakog od poznatih poročnih ljudi bije glas da je ovo ili ono. Vas bije glas da ste alkoholičar. Kako se nosite s tim? 
Pre svega, šta je alkoholičar? To je čovek koji pije više od svog lekara (smeh). U vreme neizdrživog terora laži, osetljivije prirode umetnika, koje nisu to mogle da podnesu, a pod izrekom da pijanca i bog čuva, bili svi pijanci. Neverovatna plejada genijalnih ljudi koji su svi pili. Od Zuke Džumhura, slikara Slave Bogojevića, mačiste Branka Radičevića, Libera Markonija, da ne nabrajam dalje. To je plejada pijanaca. Jednog dana, kad je Brana Crnčević došao kod Branka Pešića, koji je bio član CK, ovaj ga je ponudio viskijem, a Brana mu kaže da više ne pije. Onda mu je Branko viknuo: „Ima da ga popiješ, kako ću te treznog vaditi iz zatvora!“ 

Da li alkohol doživljavate kao vaš drug of choice ili kao nešto što vam se nakačilo usput? 
Meni je alkohol deo rituala. On je neka divna vrsta bekstva u nirvanu. Tako da, kad me ljudi pitaju da li sam čitao neku knjigu, ja kažem možda, jer sedim u kujni, pijem i čitam i na kraju ne znam da li sam je uopšte pročitao. Najbolje je piti u kujni, to je moje iskustvo. Krevet je blizu, niko te ne vidi, nema nikakve frke. Jedino što je opasno je što se posle izvesne količine alkohola u meni razbudi strašna nežnost prema prijateljima po svetu i onda pijan okrećem telefone i budim ih u po noći i verovatno nešto bulaznim, a oni zapanjeno slušaju. Tako da bi trebalo isključiti telefon pre pića. A sada su mi lekari zabranili i piće. To jest, nisu - lekari su neverovatni. Kažu ti onu čuvenu rečenicu: "Možete po jednu čašu posle ručka". Jedna čaša mi apsolutno ništa ne znači. Meni je prva čaša neprijatna. Od prve se namrštim, od poslednje se napijem, ima ta čuvena rečenica. A onda je jedan lekar koji me poznaje, pokojni Paolo Valenti, napisao jedna čaša posle ručka, a dole je napisao: "Ne sme se uštedeti za litar". Ne piješ nedelju dana, a onda popiješ litar jer si uštedeo (smeh). Inače, Arapima religija zabranjuje piće, a meni žena. Došao sam do ideje da se osnuju sigurne kuće za muškarce. Ima mnogo muškaraca koje biju žene. Žene ti zabranjuju da piješ i pušiš, žene ti zabranjuju druge žene, mešaju ti se u ljudska prava. Sigurna kuća za muškarce, u stvari, već postoji - to je kafana. 

Ako je već alkohol legalan, da li bi marihuana trebalo da bude legalizovana? 
Ja mislim da. Pazi, probao sam sve vrste droga, pisao sam neku knjigu u Njujorku i onda sam morao da se upoznam s raznim stvarima. Marihuana je sasvim bezazlena, ona je ništa manje štetna ili korisna od duvana. Jedino što otvara put do kokaina, koji takođe nije preterano štetan, ali se iz kokaina, kad prestane da deluje u normalnim količinama, ide pravo u heroin, a onda je gotovo. Inače, maihuana je baš lep, sanjalački duvan. 

Odlično. 
Jedne godine, bili Zuko Džumhur i ja u Dubrovniku, zimi. Tamo je bio atelje Milovana Stanića, čuvenog slikara. On je slikao u zidinama i atelje mu je bio pun gostiju, pogotovu kada je zima, kad nema kuda da se ide. I došla su dva Amera s ruksacima i dugim kosicama. I sedimo mi tako i smotaju oni tako neku cigaru od nečega i daju Zuki i meni. Zuko zapali i povuče - ništa. Da meni, ja povučem - ništa. On pita: "Je l' tebi djeluje ovo?", a bio je hašiš; ja kažem: "Ne, a tebi?" "Ni meni", kaže on, ajmo još jednom. Ponovo mi duvamo i ništa. I Zuko kaže Milovanu: "Milovane, daj ti nama dvije loze, ovo je za oficirsku djecu" (smeh). 

S obzirom na to da ste dokazani poznavalac ženske duše, hteo sam da vas pitam nešto o muškoj. Koliko je seksualna iživljenost bitna za pravilan razvoj muškarca? 
Mora da je doživi u izvesnom periodu života sigurno, da bi bio normalan, a to je strašno teško. I strašno komplikovano. Najpre, komplikovano je reći devojci ili mladoj ženi s kojom si u krevetu da nikad nisi imao ženu. A onda, taj prvi neuspeh može da te odvede u osećanje da si impotentan, koje može da se završi ili kobno ili genijalno, da postaneš neki genijalac, dok te ne uhvati neka iskusna riba i kaže ti: samo se ti opusti i pusti me da radim. 

Da li postoji trenutak koji je potpuna suprotnost, da muškarca bude sramota da kaže s koliko je žena spavao? Da li postoji gornja crta? 
Ne, ne. To je uvek afirmativna stvar i to čak privlači žene, koliko ja znam. 

Na koji to nivo dovodi ljude u odnosu na naše životinjske prijatelje? 
Gledaj na to kao da je najlepša stvar na svetu, nikako ne može biti životinjska. To je nešto najlepše što može da ti se desi u životu. Šta je umetnost nego stalni vapaj za neuzvraćenom ljubavlju. Stalno vičeš: vidite kako divno pišem, volite me, volite me, volite me kako slikam, volite me kako pevam, ja sam najbolji, volite me! I stalno čezneš za ljubavlju. A šta je krunisanje ljubavi? To je krevet. E, onda nailaze razne druge stvari, tupost, dosada, uobičajene navike i rečenica: "Opet si sinoć pravio budalu od sebe". 

Rečenica samom sebi u ogledalu? 
Ne, nego rečenica koju ti kaže žena. Tvoja prva ljubav, koja je igrala bosa po kiši, na Savi, na splavu. Ona koja je pila s tobom zajedno, ponekad čak i više. Ona odjedanput počinje da mrzi Savu, ne voli te što piješ, kaže: ti si me navukao, bitango. Jer, odjedanput, Sava se postavlja kao suparnica kojom može da doplovi neka nova devojka koja će igrati bosa na kiši. 

Da li su žene nesigurnije od muškaraca kad je reč o muško-ženkim odnosima? 
Ne, one su superiorne. Ja nisam osvojio nijednu ženu, nikada u životu. Uvek su one mene. 

Bez obzira na to, trebalo bi sebe da smatrate alfa mužjakom ljudske vrste. Na teritoriji bivše Jugoslavije. 
Ma kakav alfa mužjak. Bednik. Koliko sam se samo ponižavao i šta sam sve radio da me primete (smeh). 

I šta se desi kad vas primete? 
Vidi, oni lepi, oni se ujutru probude, stanu pred ogledalo, rašire nozdrvu i kažu: "Što bih ja delio ovu lepotu s nekim". On se gleda s oduševljenjem, obuče se divno i ide kao spomenik lepoti. A mi ružni moramo da budemo duhoviti, da se proslavljamo, da gutamo vatru, da klečimo i da molimo da nam daju. Moramo da idemo i u ratove, čak! I opet je neizvesno! (smeh) 

Žene umeju da kažu da ta lepota koja je njima bitna dolazi iznutra. 
Auu, slušaj, da ti kažem, može muškarac da bude Lav Tolstoj i da ima sedamdeset godina i da leži u ligeštulu pored lepotice od osamnaest, koja obožava njegovu pamet. Ali, kad iz plićaka izađe banjino koji nosi suncobrane, posut kratkim dlačicama, nabreklih mišića, nema te mudrosti, te pameti, te slave Vudija Alena koja će nju sprečiti da poželi takvog tipa. Zamisli Vudija Alena u ligeštulu, ta nakaza - intelektualac (smeh). 

Kako je bilo izlaziti na kraj sa armijom obožavateljki u analognom Beogradu? 

Ma nisam primećivao, čoveče, da me neko voli. Ima slučajeva kada u nekom društvu vidim neku od tih lepotica iz davnih vremena koja ni kaže: kako sam ja bila zaljubljena u vas šezdeset prve, nosili ste beli džemper, kao Dilan Tomas. Ja joj kažem: gospođo što mi onda niste rekli, bio sam najnesrećniji, najusamljeniji momak na svetu...  

Razgovarao: Marko Vidojković
Fotografije: Radovan Janjušević
Ilustracija: Momo Kapor

Izvor: magazin "Playboy"