Ovde neko vara

Super kako je reč vojvoda unela zabunu
Astrada, Jinks i Noob92 su već načeli temu ko'ca sa dobre strane. U turskim školama se uči o Kazıklı vojvodi [kazık – kolac, a sufiks lı je veznik "sa"], što je u stvari Vlad Cepeš iliti grof Drakula. Naravno, Srbi su također predstavljeni kao troublemaker-i, naročito onaj kara-Đorđe, ali ne do mere da su oni nabijali Osmane na kočeve. Gost je malo bežao sa časova, pa kad je pomenuta reč "vojvoda" to mu napravilo kurcšlus sa Srbima.

Namerno sam upotrebio reč Osmani umesto Turci, jer ono što se manje zna, a to je sasvim normalno jer i mi kao i Turci učimo etnocentrične [da ne kažem nacionalističke] istorije, je da Turci baš i nisu bili cenjeni u Osmanskom carstvu. Tvoja baba Kaja bi bila sasvim dobra Osmanka sa upotrebom reči Turčin u pogrdne svrhe, jer to je fakat tada tako i upotrebljavano [Fu upotrebljava i dan-danas]. Između 1453. i 1623. godine među 47 velikih vezira koji su se isposmenjivali na toj, po moći drugoj, funkciji u imperiji svega 5 (pet) su bili turskog porekla. To, mislim, govori dovoljno o tome koliko je osmanska dinastija verovala Turcima. Među ovih 42 je bilo Albanaca, Grka, Jermena, Čerkeza, Gruzina, Italijan, Srbin [Sokolović]. Ovo etničko šarenilo vladajuće klase carstva je postignuto zahvaljujući devşirme.

Gledanje tvog gosta na devşirme [devširme, odabir] – sistem regrutovanja [otimanja] hrišćanske dece – je samo suprotni ekstrem gledanja na taj sistem, na koji, bar ja tako mislim, nije moguće gledati crno-belim pogledom. Bosanski muslimani su na primer gunđali jer su im deca bila izuzeta uzimanja u janičare. Iz njihove perspektive je to bilo kao da im je oduzeta mogućnost školovanja dece na Yale-u, tako da su uspeli da se nametnu kao izuzetak.

Činjenica je da se Porta ne može optužiti da je sprovodila politiku masovne turkizacije ili prisilne islamizacije. Svakako ona je odvodila hrišćane u janičare i pretvarala ih u Osmanlije; ali procenat dečaka uvrštenih u janičarske jedinice neznatan je u odnosu na broj stanovnika carstva. Šta više iako je bilo nasilno, uključivanje u te elitne jedinice, iz koji se moglo dospeti u redove najviših dostojnika Carstva, nije u svim slučajevima izazivalo nezadovoljstvo onih koji su za njih bili odabrani. [Nikoara Beldičanu, Istorija Osmanskog carstva, priredio Rober Mantran, Clio 2002, str. 161]

Izvori beleže različit odnos samog hrišćanskog stanovništva prema devşirme, tako je krajem XVI veka uočeno da neki hrišćani žene osmogodišnje ili devetogodišnje sinove kako bi izbegle "odabir" [oženjeni nisu uzimani], a beleže se i slučajevi podmićivanja regrutnih oficira da dete bude uzeto u janičare, pa čak da su muslimani menjali svoju decu za hrišćansku da iskoriste takav iznenadni dobitak, te je mletački ambasador pisao 1594. godine: "Izvorni Turci neprestano izražavaju svoje nezadovoljstvo poveravanjem vlasti renegatima." [Žil Vejnstejn, ibid, str. 204]*

Kao što rekoh, teško je dati crno-belu ocenu toga. Naravno, iz današnje perspektive je sve to jako užasno, ali treba imati u vidu proporcije i da je sistem ukinut sredinom XVII veka. Isti Žil Vejnstejn, dve stranice kasnije piše: Činjenica je isto da je sve obrazovanje oglana išlo u pravcu potpunog odvajanja od etničkih i kulturnih korena, da bi bili oblikovani po istom modelu. U kojoj meri je to zaista bilo moguće? Pitanje se postavlja kada se zna, na primer, da je jedna od najznamenitijih ličnosti koja je potekla devširmom, veliki arhitekta Sinan, intervenisao kod Selima II da članove svoje porodice, Grke iz oblasti Kajzerija spase od deportacije na Kipar, nakon osvajanja tog ostrva. S druge strane, Sinan je za radnike na svojim gradilištima dovodio svoje zemljake. Isto tako, veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, i sam sultanov kul [rob, moja primedba], Srbin iz Bosne, pokazao se odan korenima kada je podizao verske zadužbine u rodnoj zemlji ili kad je omogućio obnavljanje srpske patrijaršije u Peći 1557. godine.

Što se tiče gostovog stava da je imperija donela razvoj i kulturu manje civilizovanim, čitaj okupiranim, narodima, pa to je opšte mesto svake da prostite hebene imperije koja je ikad nastala pod kapom nebeskom. Ni tu ne treba biti isključiv, jer i tu ima kako istine tako i neistine. Pre neku godinu vraćajući se odnekle u avionu Turkish Airlines-a, u njihovom časopisu Skylife pročitah interesantan članak o tome šta je Džingis Kan doneo na Zapad [zvučao je poput onog What Victorians did for us]. Međutim, fakat doneo je papir i pečat. Dakle, da ponovim, to je opšte mesto svih imperija. Pa nije li Mr Buš rekao da će doneti civilizaciju Iraku?

-------
* Hmmm, klica nacionalističke revolucije koja će uslediti istovremeno sa raspadom carstva je očigledno bila posađena više od tri veka ranije.

P.S. Danas je rođendan Mehmeda osvajača... Koja koincidencija!

dok čovek dođe kući. Nije lako menjati državu dva puta dnevno. Nego nigde sada ne mogu da nađem scenu iz filma "Moja velika mrsna pravoslavna svadba" (My fat greek wedding) kada ona baba savijena do zemlje ide ka komšijskom dvorištu držeći nož i viče sebi u bradu:"Prokleti Turci!!!"

Svi smo mi zadojeni pričama baba Kaja.
Nisam ljubitelj epskog narodnog ciklusa ali još iz čkolskih dana ostao mi je u sećanju junak nad junacima, Marko Kraljević.
Potaknut jednom diskusijom, ponovo sam pročitao epsku pesmu o Marku i Musi, i ostao "paf".

Марко Краљевић и Муса кесеџија

Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал' тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије".
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њега Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал' му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију".
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио".
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?"
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара".
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л' ђегод у животу, Марко?"
„Јесам, царе, али у рђаву".
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго".
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол' с Мусом мејдан дијелит!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана".
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог".
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити".
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал' из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време".
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв'је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана".
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!"
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л', Ново, сабљу саковао?"
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?"
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је".
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л' икад бољу саковао?"
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с' одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде".
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим"
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс'јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога".
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал' ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон' ми се с пута,
Ал' говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил' одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т' и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута".
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал' подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован'ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит' се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б'јела пјена попанула,
Краљевића б'јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал' не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд'ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал' процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?"
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?"
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал' у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било".
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!"
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра' на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господине!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?"
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.


Neverovatno kako mi sad Marko deluje kao mali, podli, iskompleksirani siledžija koji bez razloga odseca ruke majstoru Novaku.
Za razliku od njega Musa je baja koji ima osećaj viteške časti.
Marko je toliko bedan da mu u jednom trenutku i vila Ravola okreće ledja prekoravajući ga zbog prljave borbe, "Срамота је двома на једнога;".
Na kraju pobedjuje na bedan i podmukao način.

Zapanjujuće je da jedan narod uzme takav erhetip kao obrazac junaštva.
Pod drugačijim svetlom kolac stvarno nije kolac koji je bio.

богме свашта се десило
у времена прохујала
водило се отом брига
историја се стварала

тако да ми сад докони
а без журбе натенане
можемо је тумачимо
и крадемо Богу дане

стога нетреба се једит
зарад тога лупат главу
какво год јој тумачење
делом свако је у праву

Istočna Turska, negde 1994, kako sam tamo dospela ne pitaj....

Uglavnom, šećkam obalom do besvesti jer nemam šta drugo da radim, kasna je jesen, u tom kraju i onako nema turizma, ne nešto puno..

Tursku poznajem i znam da sam sama, u zoru, na pustoj plaži bezbednija nego u po bela dana u Beogradu...

Jedan matori Turčin sedi na kamenu, puši hašiš i pristojno me pozdravlja..Selam alejkum..
Alejkum selam.. i pita me za ime i moze li da mi pomogne ako sam zalutala...

Joj oduševljenja kad pomenuh Srbiju!

Pa mi je narednih sat i po na mesavini makedonskg i turskog pričao o lepim Srpkinjama koje se pamte u Turskoj.. Olivera, Marija, Mara, Jelena, koju oni izgovaraju kao Khelena...

Slatko me nasmeja devojko!!

Djina

U prvom susretu sa Turcima ovde bilo je prilicno sokantno koliko lice na nas (ili mi na njih). Dalje razmisljanje na tu temu nije vodilo nikud dobro. Ali to je bilo ne narocito blisko upoznavanje.

Sledeceg puta je islo lakse: drzati se iskljucivo prezenta je najbolja odbrana od istorije. Cuda cini.

odlican blog... neki komentari me podsetili na ovu pesmicu

Turci su tipičan primer ozbiljnog i plemenitog naroda. Neki narodi koji su imali pravo carstvo (ne ona privremena šestogodišnja tobožnja) nastavljaju da gaje svest o tome na jedan odgovoran način, pošteno prema sebi samima. U takve narode ubrajam najpre Turke i Irance a potom i Induse i Zulue iz Južne Afrike (našlo bi se još ali da ne širim priču).

Imao sam devojku Turkinju, jedno predivno stvorenje, nežno, umno, lepo, drago, pametno. Ona se zvala Nilay (Nil) a sestra Tuna (Dunav) i već su mi ta imena rekla mnogo toga što se posle i potvrdilo. Uživali smo pričajući "naški", kuvajući "naša jela", prepričavajući priče o Nasredin-hodži i upoređujući mitove i kolektivne laži obeju strana. Ona je govorila da je ideja uzimanja dece u janičare bila surova prema deci i majkama, ja sam tvrdio da je to najbolja stvar koja je toj deci i njihovim porodicama mogla da se desi - da ih neko, na osnovu njihovih sposobnosti izvuče iz neke glibave doline i stočarske čamotinje i omogući im da se školuju i budu deo jedne genijalne meritokratije gde je sve zavisilo samo od njihovom umeća.

Da sam je zaprosio rekla bi "da". Jedini razlog što nisam bio je što sam smatrao da sam sa 26 premlad da bih se vezivao.

I dalje se družimo, porodično.

Predivan narod.

ga da , tako, ode u neznanju.
Pokazuje se da i u savremenoj istoriji svako uči onako kako mu odgovara.
Pitam se : šta Marsovci misle o Zemljanima!?

P.S. Tekst je sjajan.

Mislim da u opisanoj raspravi ne bi bio od koristi ni Međunarodni sud u Hagu.

Jelice, uz naklon skidam kapu, odlična priča.

Prvo - Jelice, svaka čast na tekstu. Ne znam baš tačno zbog čega, al' mnogo mi liči na Branka Ćopića. Toplina, humor, babe, Turci....
E sad, svi imaju iskustva sa Turcima odnekle. Pa eto i ja.
Dakle "svog" sam Turčina upoznao u Austriji, gde smo obojica bili pečalbari.
On proćelav, malečak, pekarski pomoćnik od svojih četrdesetak godina. Kod kuće mu supruga i četiri ćerke, koje viđa jednom u dve godine. Za češće ne može da skupi, jer im u međuvremenu šalje svaki šiling za život i školovanje.
Da li zbog te razdvojenosti, ili zbog razdvojenosti i nostalgije, ali uvek mi je iše ličio na nekog kalifornijskog Jermenina iz Sarojanovih priča, nego na Turčina.
A upamtio sam ga najviše po dve stvari:

prvi put uđem u njegov stančić i vidim njegovu kolekciju kompakt diskova. Od prvog do poslednjeg, a bilo ih je više od sto - klasična muzika. Bah, Betoven, Mocart, Šopen, Grig... Mali, spečeni, tužni Anadolac sluša ozbiljnu muziku?!

Danima sam patio od upale sinusa. Injekcije, kapi, gelovi, lampe . ne pomažu. I onda mi moj prijatelj skuva čaj. Crni turski čaj, koji je gušći od kafe i jači od kafe, kudikamo. A u njemu bibera... S' prsta! I sad kijam kad se setim.

da Turci, najzad, otvore arhive i saznamo mnogo o sebi i svojoj istoriji.
Kažu da npr. postoje spiskovi kuća i porodica za svako selo i ko zna šta sve jer su gospodari pedantno vodili evidenciju o svojoj raji

Ja sve zaboravljam da pitam; pored ajde/heljde i kameleon-pečuraka - šta je još dragom gostu iz Otomanije posluženo?
Mislim, jel bilo ono - Duvan čvarci, papci u saftu i Glava sa tavana Malog Jože?